Уврежене идеје

Страница покренута као полигон за расветљавање уврежених идеја

____________________________________________________

Са члановима фолклорног ансабла из пожаревца, слика из шаније, опесник а. лукић седи- фотодокументација заветина, 2012.

Са члановима фолклорног ансабла из пожаревца, слика из шаније, опесник а. лукић седи- фотодокументација заветина, 2012.

ЖУТО ДУГМЕ / Александар Лукић

„Не путуј у Хомоље, тамо ће те убити за жуто дугме!“.

Овако гласи резиме приче, сведен на ниво једне реченице, којој вреди посветити пажњу. Ту предрасуду уврежену у главама већине Срба  (на сам помен Хомоља) толико пута морах да слушам. Београђани иначе, препреден и углађен свет, предњачи са приповедањем исте, већ, од Аутобуске станице до Српске академије наука, а репови њене легенде допиру и до њачећих магараца привезаних за камену клоцу, или маслину, изџикљалу крај морске обале. Магарци такву накараду од тврдње… „ … убиће те за жуто дугме. Ој! Јој! Ој!“, понављају по неколчико пута дневно. Бар једном у животу имали су да чују и отрпе Хомољци, у разним приликама и ситуацијама, у које их је живот умео одвести,  ту магарећу  заблуду… Вулгарно поимање приповедача, о завичају и нарави Хомољаца, незнање тих површних изругивача, пре би се рекло говори о посебној сорти тог тврдокорног соја, навикнутог да из сопствене тескобе и ругобе ружи хомољски крај?

Зашто се белег „жутог дугмета“ приписује Хомољцима?

Претпостављам, да основа ове приче, њена потка, сеже и вуче корен, из времена деветнаестог и прве половине двадесетог века. Из  времена кад по Хомољу  кружише хајдучке дружине, попут  Хајдук Рајка,  Поп Мартина, Петра и Миље из Кобиља, Остоје Тинчиног, Ивана Бабејића – „Краља Хомоља“, Струјића и Митровића из Сене, браће Барбуловић, као и многих других непоменутих хајдука и њихових јатака. Из црних  хроника тога доба. Из  легенди о закопаном благу, омиљеном штиву Хомољаца, „трагању за закопаним благом – златницима, сакривеним по пећинама, и запуштеним манастириштима, остацима римских утврђења и градова“? Из прижељкивања да се у кући нађу дукати – „за црне дане?“

Злато има универзални језик, разумљив за сваког човека. Хомољци су  за то знали, одвајкада.

Но, зар говор златника, не познају и сви други Срби? Зар остали српски крајеви нису обиловали са хајдучким дружинама? Зар српска историја, на известан начин не представља историју наше хајдучије?

Покушајмо да одговоримо на питање, да ли постоји разлика између прадревног човека, човека антике, човека средњег века, модерног човека? Није ли живот сваког од њих, и мада припадаху различитим временима, диктирао исте потребе: за јелом, пићем, уживањем, љубављу, вечним животом, еликсирима, слављима, полним односима, ратом, миром, итд.? Јесте. Дакле основна човекова природа је у свим временима остала иста, непроменљива. Француз, Немац, Енглез, Рус, Италијан, Србин није имун у „јагми за новцем“. Без обзира, на националну различитост и културу код свих њих из очију исијава сјај  „жутог дугмета“.

Ја желим да верујем, да се стереотип приче о „жутом дугмету“ провлачи до данашњих дана, из неразумевања и непознавања хомољског краја. Доминације динарског културног обрасца, а допишимо и азијатског, међу Србима. Самодовољности, српског насушног слепила. Усамљености и скучености малог језика. Хомољски крај, слутим у будућности, имаће своје писце и песнике који ће умети да тај несебични рудник осветле и све његове драгоцености из ризница изнесу на светло дана. То позвање, дабоме, извешће самосвојне и стваралачке личности које умеју да просеју време прошло и време будуће. Да самере, и превреднују догматично наслеђе. Да нађу израз за доба, што наступа. Позивам Вас да зажмурите у тишини на тренутак, како би чули божанствену музику, будућег.

Сумњалицама, топло препоручујем, да изнова прочитају Маркесов роман „Сто година самоће“. Повест о Хомољу, могла би за  понекога радозналог духом бити драгоцена лекција о хиљаду година самоће…

српски песник алаксандар лукић са младим пријатељима из шпаније, учесницима фолклорног фестивала у кадизу. фотодокументација заветина, 2012

српски песник алаксандар лукић са младим пријатељима из шпаније, учесницима фолклорног фестивала у кадизу. фотодокументација заветина, 2012

 

 

 

 

ЛеЗ 0006316 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s