Браћа Лукић у антологијама поезије, зборницима

Бела ТУКАДРУЗ

МИРОСЛАВ ЛУКИЋ (1950)

ГРОЗНИЦА ЛЕТЊА

Је ли ово баш грозница? Или круг тмине?
Круг грожђа које бубри?
Круг који описује шестар Немилог анђела?
Нисам могао да заспим све до четири предзору; до првог цилика
ласта, њиховог ниског прелетања пустих улица. Враћају се вечери предкапијом на клупи. Враћају се мадоне. Опадају успомене, као јабукепетровке. Муве у љубавном дуелу, обасјане зрацима, стижу брже одпоштара и новости издалека…

***

На једном титравом спруду
као на обали океана,
спајајући таласе и даљине
чекао сам сто година
на писмо Немилог анђела.
Стигло је после хиљаду и сто година
с краја света: жиг аустралијски.
Поцепао сам га не прочитавши.
Гребући кашичицом
дно посудице с кафом
која је одавно понестала.
Варајући друге,
варају себе.
Вампирице и сабласти.

Браћа Лукић испред куће у којој су рођени, Мишљеновац, с-и Рбија (Звижд), 2. април 2014. године. Сађење винове лозе. Проветравање

Браћа Лукић испред куће у којој су рођени, Мишљеновац, с-и Србија (Звижд), 2. април 2014. године. Сађење винове лозе. Проветравање

АЛЕКСАНДАР ЛУКИЋ (1957)

ЧЕКАОНИЦА

Само што нисам прозван.
Изаћи ће бели анђео медицинске сестре
и гласно изговорити моје име.

У несмајној гужви најстарији бејах.

Уочи доласка у болницу,
где без пардона саспу болеснику
дијагнозу у лице –
увече након скромне вечере
од два колачића и шоље чаја,
окупао сам тело, обријао лице,
поштруцао длачице из ноздрва.

Сањах долазак у болницу.
Двориште болнице деценијама запуштено.
Беше то плац облика кутије шибице,
из чијег атара у сну назирем
дрворед зелених јабланова.
Ветар им њише врхове,
метлице избиле из доњег света.

Не, ипак нисам спавао читаву ноћ.
Чекао сам јутро, а да савладам бол у полусну
шетао сам градом, старинским улицама
поплочаним калдрмом.

У чекаоници пристојно обучени људи.
Жене умотале главе у мараме.
Разабрао сам извесна лица касирки.
Неки су се колебали да се врате кућама,
како се каже са душом у носу.

Још ме не прозивају.
Досад бих већ испио јутарњу
кафу, прочитао новине,
запалио ко зна коју цигарету?

Шта ћу рећи лекару, кад будем ушао унутра?
Зашто живим? Какав осећам бол,
чињеницу да водим самачки
живот – на шта да се жалим?

Опростио сам увреде задобијене од
поквареног човечанства.
У овој ћелији душа моја открива
зашто сам се обрео у чекаоници?
Могли смо избећи стерилност
болнице, укрцати се у трамвај
и сићи на обалу реке – преко пута Ратног острва.
Али и тамо би бол био исти, као и овде.

Откуда долази бол? Из несавршенства?
Из жеље за савршенством?

Глува вајдо.

Мој живот на пропланку,
мој живот изван чекаонице
потопљен у плаветнилу неба,
заслужих.

Бела Тукадруз и Шоле, Мишљеновац, кућа Лукића, 2.04. 2014

Бела Тукадруз и Шоле, Мишљеновац, кућа Лукића, 2.04. 2014

__ извор:  Миљурко Вукадиновић & Душан Стојковић НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ (Антологија песама о болести, болницама, болу…) : стр. 609, 677- 678 :

http://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D1%84%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BC%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%83%D1%9B%D0%B5%D0%B3-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%BE%D0%B2/

ЛеЗ 0006313   

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s