Звижд-клубе

Страница посвећена песнику и издавачу, Александру Лукићу (1957, Србија), некадашњем уреднику „Браничева“ и данашњем помоћнику управника „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“

______________________________________________________

ЗВИЖД – КЛУБЕ

Објави: како нам за сребрну годишњицу брака
са једном змијом уз саму кућу пристигоше стотине истог рода,
свијајућ се у клубе – како жива крпењача палаца језиком
у парењу? Драга, шапнух са прага, дођи па види испод свода
куће где се венчасмо чудну свадбу, па упореди.
У страху једва да си рекла све саме шарке.
Отровнице, додах ја, донеси гуњ да прекријем у заносу
камењарке.
Одвајкада се приповеда да људима испод гуња
кад се змије размиле у природу, остаје на дар драги камен;
тако веле, да је нека девојка видећ их у жбуњу поступила.
Неки сељак, пак, коњима са репа одсецаше прамен
да би покрио исте такве. Шарене, од главе до репа,
у цик цак ромбове, риђовке.
Узми мој или твој капут и додај
ја ћу га пребацити преко њих,
судбина се мора истерати. Отров њихов,
моја реч, овај пут, мимоићи ће нас.
На буњишту се не сахрањује љубав
ничија. Већ пробушен лонац у коме се готивио,
ред купуса, па ред сланине, а озго поклопац.
Објави: Драги камен не добија свака шуша на годишњицу,
и наша љубав, гајена досад, подсећа на бистру кишницу,
у корнету зеленог листа. Потражи у фиоци стола лисницу,
где пише да се обећасмо једно другом одавно, па увиј
оно што смо били са тим каменом у смотуљак.
Са шаркама ће убудуће друговати
осионије главе но наше – непознати људи,
ја знам, слаба је вајда због њих туговати.
Једни се рађају да би други умрли, буди
сигурна у то. Ова белешка нема намеру да суди
губитницима што се у маховима затекоше у лепоти.
Објави: Пре но постанемо груби –
на сав глас да те чују- труби, труби
крећући се ка вечности, ми не кажемо збогом,
већ видимо се, јер, душе рођене за сусретањајесу
камен чувен по лепоти ми носимо са собом.

песник александар лукић са пожаревачким . фотодокументација ансаблом у кадизу, шпанија. фотодокументација заветина, 2012.

песник александар лукић(први с лева)  са пожаревачким . фотодокументација ансаблом у кадизу, шпанија. фотодокументација заветина, 2012.

ПЛАФОН ПОРОДИЧНЕ БИБЛИОТЕКЕ У МИШЉЕНОВЦУ

Помињем стихове писане руком, у круг око сијалице
песника различитих епоха по плафону: сушичав студент
писаше их у младости. Наизуст уместо бајалице;
Рилке, позни Гете. Елиот. Паунд. Онда Пастернак.

Скуп читав. О, јадан, ја. О, црна варалице,
крикну отац кад спази чиме се бави његов старији син:
Остави врагове у мраку; ако већ плаћам школарину,
врати се правима, међ законима су два плус два одувек
јасна математика, терпентин за парнице. Па, наброја богате
адвокате и шта ту сорту занима да би решили спор.
Лекцију саопштену старијем брату упамтих;
строга беше та реч, а мисли, како се гложе
припадаше литератури. Иако ми прилике баш
не држаше страну. Бејах уз брата. И ту драги, Боже
примих грех на своју душу. Одлука је пала.
Стихови преживеше красећи плафон.
Вала важнији догађај то би од Ускрса.
Ја бејах затим упућен да изучавам занат
о двотактним машинама и судба се братовљева понови,
јер, побегох главом без обзира отуд не могавши у дробу
метала и каблова наћи срце. Круг стихова са плафона,
офира куд сам се упутио. Брат је бацио каменчић у море,
и концентрични кругови се ширише у бескрај.

песник александар лукић позира са члановима учесницима познатог фестивала у кадизу, шпанија.фотодокументација заветина, 2012.

песник александар лукић позира са члановима учесницима познатог фестивала у кадизу, шпанија.фотодокументација заветина, 2012.

ВЕЧИТИ ПРИЗОР

Виде ли пријатељу, шта се зби у строгом центру града?
пред самим вратима Академије наука и уметности
једна куја а око ње чопор паса простором влада
допуштајући да се издвоји матори младожења – саме кости.
Ваљда, право првенства прве брачне ноћи у људи
и на псећој свадби не попушта, но, поштује,
углавном старац се облизује – смуди и паламуди
главни на позорници, покаткад бале пљује.
Псећи шупак – нити кост глође нит је другом даје
свадба је то прикане, а не секција одељења са спрата
не дави, заскочи ако умеш, рекли би у горчини Срби
са кујом се као и са женом, опрезно барата –
приђи отпозади, шта је? Звонце Академије те буни, то те сврби?
Сабери се, младе керове жестина не издаје;
круг се сужава. Режиш бадава, то ти је стрпљење
власт си имао но и царева окрутност траје
као галама праље. Стубови зграде а око ње
окупио се свет вичан навијању, држећи ти страну.
Аух, Богаму! Оде маст у пропаст. Чим зуби
запараше маторе уши. Пови реп, па бежи ка председничкој
палати.
Спашавај главу. Нека кују груби
куцови преотму. По меморандуму и ти си свом тати
учинио подлост сличну. Тад си сејао, сад пати.
Академија је коначно слободна. Седе главе
напуштају постиђене беду заточеништва.
Паметним, ипак, нек се не праве
кријући се иза затворених врата?
Псећих свадби је било – вечити призор
питоме мечке пред сваком капијом заигра.
Далеко је сунце, пало преко Саве
у тршчар, готово међу крекетаве жабе,
а куја за зидинама Калемегдана и тарабе
поведе поворку с најбољим да се пари.
 
СЛАБИЋИ

А свете силе, опакије од људи наваљују
грувајућ, ватру огња; димљеног меса смрад,
слабићи то славе надмоћ снаге –
те рат избија грозан наслађујући се масним
оброцима људске врсте исцеђеним у чварке.
Пустити у свету осаму пилоте са кацигама
на глави у свемир да одлуче куд да крену?
Ударци по лоптици тако изгледају. Пинг – понг.
Лоптица се распукла у громаде стења. Страшило.
Кад са запреге претоварене лубеницама,
током вожње са врха товара падне зрела и највећа,
те се расцопа по калдрми, кочијаш једва да се окрене.
Биће других и већих, зна он у башти до сутра.
Тој што је пала колико сутра би на асталу пресудио нож.
Упитај се куд ово време срља?

МЕНИЦА

Меница доспела на наплату за живот нечији
могу рећи да је. Будући да писах о животима
пријатеља, стављах потпис испод дугова њихових,
наспрам часа рођења и године смрти, од – до.
Могао сам и сребрном иверју понетом ветром
са периферијских стругара, што да не
и уметности завијања листова у главицу купуса,
или пак, слици заробљене гране у речном леду
без кључаонице бити гарант.
Обешен о појас тканице виси ћок.
На стрниште слећу две шеве, допутовале са небеских
плавети испала зрна класја, да кљуцају.
Мој потпис на меници светлост чини нечитким.

српски песник александар лукић у  српској народној ношњи, кадиз, шпанија,  песник обнове. фотодокументација заветина, 2012

српски песник александар лукић у српској народној ношњи, кадиз, шпанија, песник обнове. фотодокументација заветина, 2012

ОБНОВА СВЕТА

Кад оду песници, и замре особен глас,
Душо, а ми жалосни, а ми црни покисли
чворци останемо сами, у шта ћемо се поуздати –
од кога учити, шта научити?
Како без градитеља – обновити свет.
Неће ли предели, постати безвредни?
Јабланови, зелени скакавци, црни попци
и смоква, на шта ће личити без њихових речи,
што држаше страну лепоти.
Кад оду песници питаће ко можда:
Куд нестадоше песници?

 

ЛеЗ 0006318    

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s