Поводом једне песме Михаила Лалића

NEBO NAD BEOGRADOM – 3. SEPTEMBRA 1939.

O vedro nebo, hiljade pjesama,

milione zrelih ljubavi, ljepota –

snaga zdravih ljudi sada k smrti prama,

sad džinovsko, milionsko opraštanje od života.

 

Vedrina čista bez nigdje oblaka

nad zemljom jesenjom duboka, čežnjava,

po travi nesveloj krv se siri mlaka,

počinje ljudstva kosidba nemila.

 

O, dobro nebo, ti izvore vida,

hljebe života, kretnji, nadahnuća –

danas ljudi kolju bez smisla i stida

i skriva se u rovove nada mira umiruća.

 

Čistoto nevina od sunca i svile

od čežnje oka – dubokih plaveti –

čuješ li kako ranjenici cvile

pod kopitama pancirskih aveti.

 

Zbogom dobro nebo, ogrtaču dana,

draga ljudska čežnjo jesenjih omama –

danas lete jata vrana i gavrana,

Varšavu slovensku zasiplju bombama.

(Neobjavljena pesma)

    _______ извор: Заборав над злим пролећем: http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:488973-Zaborav-nad-zlim-prolecem

__ Лалића би одређени критичари и уредници, али и други обожаваоци, оглашавајући се поводом стогодишњице рођења, хтели да учине   и песником, што је он потајно био од почетка, али врло скромног домета, не заваравајмо се. И у том погледу, овај писац није једини. Као и други прозни писци (Ћосић, кога у тиражној штампи етикетирају као „највећи писац“, писао је песме – према речима Д. Матића; МЈ Вишњић, такође, али,али…) Летопис МС, мај 1979. године, открио сам  пре неколико дана сређујући кућну библиотеку, објавио је и две песме потоњег романописца Светислава Басаре („Месарница и птица“ и „Три куцања“, у којој има и три следећа стиха ; „Крв усплахирена бежи с пања / Слива се на бетонски под / И налази сродну крв“,  док „Дебели касапин чита / „Облак у панталонама“  (стр. 917- 918), па се ви ту снађите!Али ја се надам (када и ако буду обележавали стогодишњицу, рецимо, неког од тзв. српских писаца постмодерниста), да никоме неће пасти на памет, да (користећи пригодност и пијетет годишњица), из, (углавном, секташких, или наметачких)   (ниских у суштини) побуда, прогласи за малог потајног песничког генија, неког апсолутно промашеног „песника са дугом косом“. Ако  нико други, а оно српски официјелни критичари би морали , пишући о мртвим писцима, и песницима, да се држе оног неписаног правила: о покојнику све најбоље три дана после укопа, а после тога – све са обзиром на истину, и лепоту, ако то није патетично рећи….

ЛеЗ 0006310   

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s