РИБИЗЛЕ, из мог угла (4) / Б. Тукадруз

РИБИЗЛЕ, из мог угла (4)

РИБИЗЛЕ, из мог угла (4)

**
Нисмо ми исто друштво, мазало!
Ђаво те нанео, нека те он и однесе.
Поздрављам те, Забораву, као висораван
Са које сам упућивао тужне погледе у даљину и будућност,
Док су хиљаде врана слетале на високе усамљене горуне, браћу моју,
Не на орахе испред Теризанских кућа, које је прогутао прво усуд,
Па лишај, затим пузавице и моћна шума у надирању.
Са свим твојим замкама дуж животнога пута, са свим
Понорима, и плавичастим бреговима на северу.
Куд год погледао – развалине, а мало даље понори,
Вирови и вртлози. Земља је зинула, ваздух је исплазио
Као овчарски пас језичину. Дрхтава јаро, треперави
Ваздуху изнад стрњике, проводници енергије
Што сазрева са металима у дубини земље,
Ви не тумарате као месечари. Ви имате своје место
Као и људи који причају једно те исто, и онда се
Повлаче постепено као јутарња магла, или роса,
До следеће прилике када ће покушати да вас убеде
Како иду укорак са календаром.. Страх као позамашно
Наслеђе храни анђеоски заборав и ђавола у сенци.
Преда мном је тај рукопис књиге коју су ми вратили
Врло познати комесари издавачи. Кроз рукопис
И трауматично искуство, као кроз очи оца –
Безброј наших предака гледа у мене. Па и тај
Харамбаша са коца. Стихови из необјављеног рукописа
Јече речима- вапајима, свих оних који су нестајали
Последњих векова. Поред Пека, као поред Јордана.
Колико сам година потрошио да бих ушао у понеки
Од својих трагова. Читајући Рилкеа, поново и поново,
Уместо излаза, долазио сам у још један мрачни
Ходник лавиринта, из кога је струјала страва и
Воњ измета пећинских летећих мишева…
Све што сам, мислим, промашио, било је једино
Што сам обележио, именовао, учинио видљивијим.

Крајем јуна у моју београдски канцеларију
Свратио је унук шефа МК из мог родног места –
Допутовао је ради полагања пријемног испита
У средњој школи. – Имаш ли налив-перо? Упитао сам га.
– Не, купићу хемијску оловку у неком киоску успут.

Поклонио сам му своје налив-перо, као талисман.
И када је момак отишао, припалио сам цигарету
И осетио извесно олакшање….

Када сам ја био у ситуацији тога момка са североистока
Србије, тј. када је требало да полажем пријемни испит
У гимназији, позајмио сам Пеликаново налив-перо
Од његовог деде, и онда сам га, не знам како – разбио.
Нисам ни приметио; али је писар одмах то уочио,
Позвао ме и угурао ми је у руку, љут, дабоме
Своје Пеликаново налив-перо, скупо, дакако, што је
Значило да треба да купим ново… Што нисам учинио.
Па су сусрети са шефом били – увек непријатни,
Првенствено због тога. И тако је било свих тридесет
И кусур година. До оног тренутка, када сам и ја
Унуку тог покојног писара угурао у руке своје налив-перо,
Окаснело, али боље икад него никад, зар не?

Ако су зуби добра огледала душе, онда нису
Потребна друга огледала.
Осим огледала лагуна
Усред лакомица, забачених места.

Ако у души има огледало у које се можеш загледати
Јасније, још једном погледај, удуби се, у тај спруд
Који су однеле воде и године. Може ли се урадити
Ишта часно, темељито и битно без јасноћа и мера
Тог огледала – без вере у Бога? Црква коју сам градио
У себи још није довршена, можда ће бити неизбежно
Да се поново све зида, на сигурнијој подлози?…

=== из Необјављених рукописа

ЛеЗ 0006302    

Из мог угла: лагуна, 1 (наушћу љ-чке реке у Пек)

Из мог угла: лагуна, 1 (наушћу љ-чке реке у Пек)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s