ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСА / Бела Тукадруз

ЛИСТАЈУЋИ ЗАПИС, ЗАПОЧЕТ НА ЈЕДНОЈ ПЛАЖИ НА ОБАЛАМА ПЕКА, 26. августа 1971.
*

Доћи ће, доћи, о, Бог ће то да уреди!
Пашће пауница златна на јабуке наше.
Из једног гроба никао је јаблан бледи,
вити. (Плодови маште радују – не плаше!)

Доћи ће, о, доћи, дрхтавим спрудом
ко јара, као јаре бело, право према мени .
Лепота бабљег лета, дух зрели , медени.

Доћи ће, о, доћи – то није тлапња ташта
срца : то знају јаблани, зна и зелени
појас ракитара, јазови у души, машта.

Доћи ће, о , доћи, на чуновима пене,
кроз иглене уши провући ће се дивно
привиђење, лакше од воденог мехура,
на живот, судбину и препреке кивно…

== Ко ће доћи, лепотица бајна, лепша од Клаудије Кардинале у младости? „Лепота бабљег лета“, или ренесанса, о којој смо ми тада (мислим круг студената око мене) сањали и на јави? Трећа ренесанса?
То што се, у стиховима, чека налик је на фатаморгану, не на Трећу ренесансу. Сувише нас је било мало, узан круг (говорим о појединцима вишеструких умних дарова и вештина), и будућност је била налик на ћудљиву судбину… Били смо сви на погрешном месту (на правои месту рекао би М. А., јер је волео да противуречи, као и моји пријатељи из завичаја).

Фотографија "Изгубљена земља", снимљена јуна 2014, на месту , где су прибележени стихови - о оном што долази, што се чека - током лета 1971, тј. - пре скоро 43 године...Пола века

Фотографија „Изгубљена земља“, снимљена јуна 2014, на месту , где су прибележени стихови – о оном што долази, што се чека – током лета 1971, тј. – пре скоро 43 године…Пола века

*
ГЕНИЈЕ

Опет прилив душевне снаге, духа, велеума,
дамара као крв.Је ли то плима
нестрпљења? Или привиђење? Чума?
Или магија коју је подстакла клима

градова пуних празних срца, себичности?
Или је то група мисли, што се распрскава
у срцу, као семење из махуне? (Неименована група.)

То није малаксалост, безнадежност глупа.
То је нешто сасвим друго : мирисна супа
детињства, што још увек се пуши, у души,

и у којој се купа, дух непролазни несебичности.
То је дивна, ко јед, млада јесења трава –
што блиста унутар бића, из које васкрсава
заборављени свет. Због које срце лупа…
======= О ком је „генију“ реч, у овим стиховима из 1971. године?

О неком генију, из мог угла, опипљивом као сенке на овој слици

О неком генију, из мог угла, опипљивом као сенке на овој слици

*
„АНДАЛУЗИЈСКИ ПАС“; УСУД

Било је то 1928. када се Буњуел шетао улицама Фигуераса са Салвадором Далијем .Који му рече : „Сањао сам руку покривену мравима“. Буњуел : „Сањао сам облак који је прешао преко месеца и једну бритву како сече око моје мајке“.
И тако су они продужили да ћаскају и сложили се како би од свега тога могли да направе филм.И направили су га… Затим је уследила „Земља без хлеба“ (о страхоти и беди шпанског сељака) – филм који није имао гледаоца.

О томе би се могла написати песма, наравно – уметност увек тријумфује над временом – она уметност у којој постоји равнотежа старог и модерног. Надреалисти (писци) , на жалост, унели су само смутњу и непоправљиву лудост.

Живота Лазић, градитељ ћуприја и школа и власник салаша на једном брежуљку у Дубравама, преваливши шесдесету, у пуној снази, рушио је горуне око свог салаша, и дебла је бацао низ окомиту литицу, до саме обале Пека. Јер, доле на обали Пека, лакше је могао да их утовари на запрежна кола. Нека су се дебла зауставила на пола брега, и он их је палијама померао.
Запамтио сам га добро јер је имао бркове као Скерлић.
Нашли су га следећег дана, мртвог, под једним деблом. Једва су га извукли и убрзо сахранили по православном обичају, уз дужно поштовање, као што и доликује угледном мајстору и домаћину који је узео знатно учешће у подизању месног храма. Увек је возио бицикл журећи на свој салаша у Дубравама са обавезном преломачом на леђима, и увек је знао да се нашали са нама децом, свињарима и чобанима крај пута, пружног насипа.
Могла би о њему да се напише песма. Песма о крви : о горуновима – балванима који се котрљају низ окомити брег право на њега. Сирова и храпава масивна дебла све руше и мрве пред собом : младе вишње и трешње, леску, плаво крто камење. Као ваљак – ваљак револуције

*
ВИДИЦИ СРПСКИХ РЕНЕСАНСНИХ ДУХОВА

Одустао сам, морам одмах признати, од скривеног и правог наслова овог рада – Српски ренесансни духови – јер је можда одвећ преширок, а могао би бити протумачен и као претенциозан и непрецизан. «Ренесансни или универзални човек Балкана и Србије, Светозар Бркић, пише о Косовском боју и о Џемсу Џојсу», сведочи Владета Јеротић, у књизи Сећања (Ars Libri: Задужбина Владете Јеротића : Беокњига, Београд, 2010, 240 стр.; стр. 99). Доста година после одласка Светозара Бркића са овог света, Јеротић је осећао потребу, пишући поговор за Бркићеву књигу Одсутност, да поразговара са пријатељем кога је волео, сматрајући га, поред осталог, и за «Ренесансног српског човека» (стр. 102. нав. издања).
Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)? Ако у српској литератури и култури после 1945. године има још ренесансних духова, ко су они?
Да ли их има и међу оним личностима којих се Господин Јеротић сећа у својим Сећањима? За оне који нису стигли ни да прелистају ни да прочитају Јеротићеву књигу да кажемо да овај неуморни полиграф пише о овим стваралачким личностима: Љубица Марић, Енрико Јосиф, Светомир Настасијевић, Светозар Света Бркић, Макс Еренрајх, Живорад Жижа Васић, Хуго Клајн, Миодраг Поповић, Тарас Кермануер, Меша Селимовић, и Добрица Ћосић.
У ствари – овде све касни. Много је постављених питања, а нешто се овде и не труде да бар на понека покушају да одговоре.
Списак духова прве српске ренесансе скицирао је пок. Бранко Лазаревић.
Можда би списак Друге српске ренесансе могао да почне именима Милене Павловић Барили, Момчила Настасијвеића (браће Настасијевић), Леонида Шејке, Мира Главуртића, Милића од Мачве, Светозара Бркића и других?
А ко данас представља Трећу српску ренесансу?
Музеј Николе Тесле – постоји. Хвала Богу и добрим људима. Тако треба.
А Музеј Михаила Петровића Аласа? Милутина Миланковића? Пупина? И најмање десетак других ренесансних духова – духова тзв. Прве српске ренесансе? (Скерлића, Лазаревића, и других?)
Хоће ли, и када, бити основани?
Да ли је упутно говорити о томе, о непостојању Музеја српске књижевности, на пример? У ово доба, у коме је једна поплава имала катастрофичан карактер?
Ко би данас да диже Музеј српских ренесансних духова?
Сањари? Али, они нису у милости – ни државе, ни богате ни сиромашне (колико знамо).
Ко онда? Филантропи? Српски филантропи – где су?
Али упркос свему постоје, поред снова, и дубоки разлози за оснивање музеја српских ренесансних духова…

*

Из мог угла: жути цвет...

Из мог угла: жути цвет…


Моји прави пријатељи су помрли пре више од десетак година.Песници и сликари које је обележио – неуспех. Нисам сигуран ни да су живи више они млади људи са којима сам провео лето у Кракову (1974), шпартајући улицама овог прелепог града за сенком једног српског писца занесењака – сина Дон Кихотовог, ишао сам од цркве до цркве, ослушкујући шушкав пољски говор. Ана Штука је подсећала ликом на госпођице са ренесансних платана, прво ме је повела у манастир у коме су сахрањени пољски песници, па у онај у коме су сахрањени пољски краљеви. Сећам се и њене прекрасне снахе у њиховом тихом стану испод Вавела. Сећам се и одласка из Кракова, путовања по олуји ноћној, као да газим по неком фином пепелу, влажном од суза и ноћне лепоте. Допутовали смо у Праг тачно у поноћ возом и пошто нисмо могли пронаћи преноћиште остатак ноћи смо провели шетајући обалом Влтаве. Покушавао сам да објасним једној жени (уочи Архангела Гаврила, 1992) да ништа није изгубљено, сећајући се главног краковскогх трга обасјаног летњим сунцем, да постоје упоришта у нашем искуству и сећањима, питка као вода из прашких јавних чесми. – Да су нам се путеви укрстили тога лета, када си се вратио из Пољске и Чехословачке… – каже та жена и нагло ућути. Јер судбина је другачије одлучила…

*
Збогом, књижевни критичари – самодршци!
Збогом, књижевни животе, смрдљив попут ритова и вреса.
Збогом, кретени, фах -идоти, камелеони, пркна!

Збогом, Фабрико лутака!
Збогом, лепе лутке!
(19. 3. 1995)
Збогом, секадаше!

*

Тврда ограда, и иза ње смоква. Иза ове ограде од цигле, скрива се мит и тајна једне локалне приче,  страва  и  јад, пустиња и прашума...

Тврда ограда, и иза ње смоква. Иза ове ограде од цигле, скрива се мит и тајна једне локалне приче, страва и јад, пустиња и прашума…

ДНО

НЕКАД (веома давно у детињству), постојало је солидно дно на које се човек могао скотрљати. И скотрљао се Стојан Буњевац, након што му је жена преминула и он остао на свету са петогодишњим сином, анђеоска гласа и погледа.
Сећам се како га је тукао, тога дечака неколико година старијег од мене, у дугим раздобљима свога пијанства.
Сећам се сиромаштва и беде и несреће послератних година.
Са тога дна на које се скотрљао било је могуће још пружати руке, викати из дубине, у пијанству, ноћу, узнемиривати суседе – ти гестови су имали одређено значење.
Нико није ни покушао да помогне том несрећном удовцу Стојану Буњевцу. Сви су затварали ноћу капке прозора, док се разлегао вапај пијаног али је кошава звиждала и разносила вапај. И понекад, много година касније, кад зазвижди кошава, ја могу да се сетим ветровите ноћи и како је изгледало некада реално дно, дно беде, дно живота, морално дно…

Сећам се тужног и пониженог погледа његовог сина. Изгладнелог, усамљеног. Не могу да заборавим како је цвилео и пиштао, док га је ноћу, без разлога, готово крвнички тукао његов отац, искаљујући можда на њему своју несрећу и патњу, јер је био најближи.
Стојан Буњевац је падао главом наниже, падао је – чинило се – у свим правцима / истовремено / доле горе на бокове , како би рекао песник Ружевич.
Десетак година пре тога падало се и устајало / усправно, али тада, када је Буњевац тукао свога сина, падао је водоравно.
Падајући, повлачио је за собом и свога дечака, једног јединог на свету који му је преостао, предодређујући му судбину.
Дечак је порастао, отишао на одслужење војног рока, и није се вратио на село. Нашао је неко запослење у оближњем граду.
Буњевац је у то време последњи пут покушао да се дигне са дна учествујући једне ветровите ноћи у незапамћеном злочину, о коме су известиле новине. Није убио, али саучествовао је : однео је убијену бабу у врећи за кукуруз под јутарњи воз. Завршио је као осуђеник и укопан је на затворском гробљу.

Његов се син појавио, први и последњи пут после низа година у селу, и продао будзашто очеву кућу и двориште. Чуло се да се у неком од градова оженио. Кажу да је оженио неку удовицу која је већ имала три поодрасла сина, старија од њега, могла му је по годинама бити мајка.
Кућу су купци – доселивши се из шумског засеока убрзо срушили, подигли нову, никада је не омалтерисавши. У дворишту се појавила бачија мачака. И сви су заборавили на Стојана Буњевца и на његовог сина…
Тако се у селу угасило преко стотину кућа, и – ником ништа.

Никле су, понегде, на темељима старих – нове куће. А већина се урушила, нестала у густој зови…

Кућа у М. Перспектива тог бетона, који није само бетон, него и симбол забетонираности многих ствари...

Кућа у М. Перспектива тог бетона, који није само бетон, него и симбол забетонираности многих ствари…

Не знам. Све чешће ловим себе у помислима на оне који су помрли, на оне који су некада живели у Лукићској Мали: на пок. Стојана Буњевца и његовог несрећног сина Милоша, на хармоникаша Тасу Радојковог, и његову најмлађу ћерку Јелицу, коју је једног пролећа убио гром у штали док је појила краве, на чупаве веђе гневног Раде Нене, на нож у канијама за појасом Станка Башића, и његову покојну женицу баба Стану „Швајину“, на општинског добошара Жикића – „Пишту“, и његову покојну жену Милену, на баба Досту и њеног мужа и сина, Александра – Ацу и Живу Пуљежане, на Драгишу Цветковог – неколико година млађег од мога оца (нису га мобилисали 1944. године јер је био млад, али су га запослили у сеоској милицији, да хвата заједно са Миком Лунетом и другима дезертере са фронта у Босни – Цигане, Влахе и Србе. Стрељали су их на гробљима; причао ми је о томе; згражавао се стрељања; частио је другове ракијом и дуваном да они то ураде)…Драгиша је дуго боловао од најгоре болести, умро је у неописаним мукама; био је млад; ко зна : можда је и он понекада стрељао ?…
Били су; и као да их никад није било.
Али ја сам их познавао, слушао, упамтио сам их. Фасада куће Драгише Цветковог има лепе мотиве; под је патосан белим даскама; одлазио сам тамо као дете; онда када је он редовно навраћао у наш дом сваког јутра; све док није злоупотребио гостопримство и даље рођаштво; нека му Бог опрости! Мој отац је био човек који је окупљао људе, не само из наше Лукићске Мале, већ из читавог села, суседних села, па и из оних даљих горских села, села Горњег Звижда; нарочито суботом и недељом, када се у нашем дворишту скупљало доста непознатог света, као у дворишту манастира Тумани. Није тај народ долазио онда на ходочашће, већ по потпору и по помоћ: мој отац је, бивши предратни писар, радио заједно са неким среским адвокатима, и пружао је правну помоћ том сиромашном свету…
(Петак, 3. марта 2000. године, у Београду )

*
Касно сам прешао да живим у Београд, и нисам стигао да упознам сликара Леонида Шејку, најизразитијег представника Друге српске ренесансе. Али сам запамтио добро, касније, када су посмртно објавили белешке и поезију, одломке из дневника и друго, онај детаљ како је као прави анатом посматрао шта све може да учини Сунце са неком биљком истргнутом из земље.

Из мог угла: бетон и дивља лоза. Тако је то изгледало крајем јуна 2014. године. Али треба погледати још неколико слика. Само се та дивља лоза упорно борила против масивног дворишног бетона, само она. Тако беше и са ретким духовима Друге српске ренесансе...

Из мог угла: бетон и дивља лоза. Тако је то изгледало крајем јуна 2014. године. Али треба погледати још неколико слика. Само се та дивља лоза упорно борила против масивног дворишног бетона, само она. Тако беше и са ретким духовима Друге српске ренесансе…

*

А онда се појавио срп - срп без чекића, и видите слику, шта се догодило са оном дивљом лозом!

А онда се појавио срп – срп без чекића, и видите слику, шта се догодило са оном дивљом лозом!


*
Ево како је то изгледало другог дана. Лоза није била сама,  дивља лоза бујна и зелена покрила је као квочка нешто што се није могло видети ни изблиза, пањ, траг неког дрвета, које је срушила тестера, не секира. ИСпод многих ствари постоје слојеви о којима мало знам, понекад ништа. Шта знамо о другој српској ренесанси? Шта сигурно знамо?

Ево како је то изгледало другог дана. Лоза није била сама, дивља лоза бујна и зелена покрила је као квочка нешто што се није могло видети ни изблиза, пањ, траг неког дрвета, које је срушила тестера, не секира. ИСпод многих ствари постоје слојеви о којима мало знам, понекад ништа. Шта знамо о другој српској ренесанси? Шта сигурно знамо?


*
Све је ово снимљено у том истом дворишту окованом бетоном, на углу зграде, у којој сам угледао свет пре 64. године. Сада је та соба пуна књига, часописа и мојих бележница, као какав архив, легат.  Понекада ми се учни да су ти бели цветови, што су нашли начин да никну из малтера, бетона, пукотина, налик на нову уметност у зачетку. Ти цветови су лепи сами по себи, и некако као да су успоставили одличан суседски однос са сребрним олуком, али и са зидовима породичне библиотеке и списатељске лабораторије.

Све је ово снимљено у том истом дворишту окованом бетоном, на углу зграде, у којој сам угледао свет пре 64. године. Сада је та соба пуна књига, часописа и мојих бележница, као какав архив, легат. Понекада ми се учни да су ти бели цветови, што су нашли начин да никну из малтера, бетона, пукотина, налик на нову уметност у зачетку. Ти цветови су лепи сами по себи, и некако као да су успоставили одличан суседски однос са сребрним олуком, али и са зидовима породичне библиотеке и списатељске лабораторије.

*

А сада погледајте из истог угла скоро, то што ниче, што је никло, видите из бетона и малтера, из пукотина и , чини се на погрешном месту,  зар вам се не чини да те влати и то крхко биље има снагу неслућену? Чини ми се да то ницање и тај преплет биљни, баш тај, ту, садржи у себи и симболизам и паралелизам, на који указујем - са трећом српском ренесансом...

А сада погледајте из истог угла скоро, то што ниче, што је никло, видите из бетона и малтера, из пукотина и , чини се на погрешном месту, зар вам се не чини да те влати и то крхко биље има снагу неслућену? Чини ми се да то ницање и тај преплет биљни, баш тај, ту, садржи у себи и симболизам и паралелизам, на који указујем – са трећом српском ренесансом…

***
ЛИСТАЈУЋИ ЗАПИС, ЗАПОЧЕТ НА ЈЕДНОЈ ПЛАЖИ НА ОБАЛАМА ПЕКА, 26. августа 1971. ја сам сањао о оном што је дошло, а што многи не виде. Што можда и неће моћи да виде годинама. Али, треба се сећати и говорити и о првој и о другој и о трећој српској ренесанси, због моћи и способности духова. Нико није могао да спречи духове ни прве ни друге, ни треће ренесансе. Људи ће почети да препознају да је дух, који је као такав једном постао, неуништив. Ренесансни духови се простиру, као зраци, сунчеви зраци који улазе кроз неки узани процеп у мрачну собу.
Као они цветови, и оно испреплетано биље, што ниче из масивног бетона…

(Крајем јуна 2014)

ЛеЗ 0006303

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s