Витез, чувар манастира Грачанице , Милић од Мачве

Ту сам на планети, али неухватљив. Појавићу се опет кроз два века, поручивао је уметник чије ће слике вечерас бити представљене у галерији „Хексалаб”

„Посвета праху Леонида Шејке”

Поводом обележавања 80 година од рођења сликара Милића Станковића (1934–2000) познатијег као Милић од Мачве, изложбу његових дела отвориће вечерас у 19.30 часова Никола Кусовац у галерији „Хексалаб” (Његошева 5) у Београду.

Овом приликом биће представљено више од 30 Милићевих слика које више од две деценије нису излагане у престоници, а чине срж уметниковог опуса од неколико хиљада радова.

„Посвета праху Леонида Шејке”, „Инвазија”, „Последице митског праузрока”, „Зигурат универзалис”, „Атоски вртови” су прилика да се да још једна оцена делима овог сликара поетске фантастике, како се наводи у саопштењу галерије.

Аутор текста у каталогу је Дејан Ђорић, а пројекат је реализован у сарадњи породице уметника и Завода за лабораторијску дијагностику ,,Хексалаб”.

О томе ко је био Милић од Мачве говоре његове слике,  потом аутобиографско дело „Повесница Милића од Мачве” у три књиге, више збирки поезије, бројни текстови које је написао као полемичар националистичког опредељења.

У време рата деведесетих година у некадашњој Југославији боравио је у кризним подручјима. Иступао је у јавности као заступник српске аутохтонистичке школе која сматра да су Срби, Словени и Индоевропљани аутохтони на Балкану од праисторије. Његово сликарство било је, како кажу критичари, усмерено ка реанимацији националних митова.

Градом је шетао са великим плаштом, набораном беретком и владичанским штапом, приређивао је хепенинге, бројне изложбе у земљи и свету.

Његова велика ретроспектива „Од Лепенског вира до српске веданте” имала је тродневно отварање у Народном музеју у Београду (1991), а била је прва такве врсте коју је ова установа приредила живом уметнику. Трајала је три месеца и обухватила 605 Милићевих дела, а сликар је тада на отварању, одевен на препознатљив начин, о себи рекао:

„Ја сам онај српски и варварски геније Милић од Мачве! Костур Радованов, унук Пантелијин и потомак свих осталих мачванских, црногорских и личанских предака. По оцу Радовану из Паштровића, а по мајци Десанки са Зрмање. Онај који повремено устаје из гроба и пркоси математици! Родоначелник србијанских вампира крајпуташа. Сликар неба и земље. Милић Ледени! Хелиоцентрични! Први витез од Мачве!”

А у витеза, чувара манастира Грачанице промовисао га је и тадашњи патријарх српски господин Герман на Видовдан 1989. године.

„Ту сам на планети, али неухватљив. Појавићу се опет кроз два века…”, поручио је Милић од Мачве.
Рођен у Белотићу 1934. Академију ликовних уметности је завршио 1959, а годину дана раније приредио је прву самосталну изложбу.

Припадао је уметничкој групи Медиала. Његовим сликарским почецима, како су истицали критичари, припадају његова најбоља остварења, када је настао и чувени циклус „Бабини укови”, а сликом „Енформелисти, појешћу вас за доручак” најавио је бескомпромисност свог деловања.
Милић од Мачве сахрањен је у Алеји великана.

Никола Кусовац наглашава да без обзира на очите мане и оправдане приговоре Милић од Мачве остаје у српском сликарству друге половине 20. века личност чија се дела и утицаји неће моћи оспорити.

Биљана Лијескић
објављено: у Политици 22/10/2014

MISTERIJA DREVNIH DISKOVA SA BAYAN KARA ULA- PISMO I ZVUČNI ZAPISI STARI 12.000 GODINA!- VIDEO

Pred samo izbijanje Drugog svetskog rata, 1938. godine, kineski arheolozi otkopali su, u jednoj teško pristupačnoj pećini, ostatke malih skeleta
Pored njih nađeni su i kameni diskovi sa nerazumljivim zapisima.

Tek 1962. godine istraživači su uspeli da ih dešifruju i pročitaju zapanjujuću priču o vanzemaljskim posetiocima, koji su preživeli pad i razbijanje njihove letelice, pre 12.000 godina. Nesreća se dogodila u oblasti planinskog lanca Bajan Kara Ula. Te vesti o zagonetnom otkriću zapadni mediji su tada tretirali kao ‘komunističku propagandu, kojoj ne treba verovati ni reč’. Međutim, Nemac Hartvig Hausdorf boraveći i istraživajući u Kini, imao je sasvim drugu priču.

On tvrdi da misteriozni kameni diskovi zaista postoje i da očigledno ukazuju na to da su predstavnici neke daleke vanzemaljske rase nekada davno posetili planinsko područje Bajan Kara Ula. Ono se proteže duž kinesko – tibetanske granice i puno je mrežasto povezanih pećina.

U vreme kada počinje ova priča, grupa arheologa pronašla je u jednoj od tih pećina precizno uređene grobove neke vrlo neobične rase. Prema skeletima, tela su im bila kratka, a lobanje neproporcionalno velike. U početku su naučnici mislili da su te pećine bile obitavalište majmuna, ali vođa ekspedicije, profesor, Či Putei, odbacio je takvu mogućnost, jer nikad nije čuo da majmuni sahranjuju mrtve.

DOŠLI IZ OBLAKA

Prilikom vađenja kostiju neidentifikovanih bića, jedan arheolog našao je na dnu groba kameni disk. Jedna kružna rupa u sredini i jedan žleb koji spiralno ide ka unutra ili ka van, zavisno kako se gleda, bile su jedine uočljive karakteristike. Jesu li naišli možda na CD disk kamenog doba?
Detaljnije ispitivanje pokazalo je da u žlebu postoji puno raznih ureza, odnosno znakova.

Arheolozi su zaključili da je je svaki disk u stvari, jedna knjiga za koju niko nema rečnik da bi je preveo. Svi pronađeni diskovi, zajedno sa drugim nalazima iz pećine sa tog područja, čuvani su u Pekingu. Sledećih dvadesetak godina stručnjaci su pokušavali da dešifruju zapise sa kamenih diskova.

Najzad, 1962. godine, profesor Cum Um Nui uspeo je da odgonetne tajanstvenu poruku. O svom ‘prevodu’ izvestio je samo uži krug prijatelja i kolega, jer mu je Pekinška akademija za preistoriju zabranila da o otkriću informiše javnost. Dve godine posle zabrane, profesoru Cum Um Nuiju i četvorici njegovih kolega dozvoljeno je da objave zaključke njihovog rada. Istraživanje su nazvali: ‘Opšti zapis koji govori o kosmičkoj letelici koja se, kako piše na diskovima, spustila na Zemlju pre 12 hiljada godina’.

Ti diskovi, od kojih su 716 izvađeni iz jedne pećine, govore o stanovnicima jednog drugog sveta u planinama Bajan Kara Ula. U tim pećinama živelo je pleme Han. U jednom delu dešifrovanog teksta kaže se da su ‘Dropi izašli iz oblaka u svojim vazduhoplovima’, a onda su se razbili o planinu. Preživela bića izazvala su paniku među pripadnicima plemana Han. Žene, deca i starci su se posakrivali, a ratnici su počeli da progone i ubijaju ‘uljeze iz oblaka’.

Kada su, najzad, pripadnici plemena Han shvatili znakovni jezik Dropa, zaključili su da su ovi, u stvari, veoma miroljubivi. Tada im je bilo žao što su Dropi doživeli nesreću i što ne mogu izgraditi novi kosmički brod za povratak na matičnu planetu.. Mnoge kolege profesora Cum Um Nuija bile su skeptične, pa čak i podsmešljive prema njegovom ‘prevodu’ zapisa sa diskova, pa je on prešao u Japan, gde je uskoro i umro.

Od otkrića Bajan Kara Ula diskova, arheolozi su bili mnogo više zainteresovani za istoriju tog područja. Priča, bar onako kako ju je preveo profesor Cum Um Nuji, izgledala je sve realnija. I legende koje su kružile, naročito ona o niskim, mršavim žutim ljudima koji ‘su došli sa oblaka pre mnogo vremena’, ako da su potvrđivale profesorovo otkriće.

Procenjuje se da kameni diskovi i ostali sadržaji iz pećina potiču iz perioda oko 10 hiljada godina pre Hrista. Zidovi pećine bili su oslikani izlaskom Sunca, Meseca i Zemljom, a sve to je bilo povezano isprekidanim linijama. Što je najneverovatnije, pećine Bajan Kara Ula bile su i dalje nastanjene plemenima Had i Dropa. Ovi drugi bili su vrlo čudni, visoki jedva oko 1.3 metra, a nisu bili ni Kinezi ni Tibetanci.

VIBRIRAJU I ZUJE

Izveštaj o dešifrovanju zapisa sa kamenih diskova iz pećine sa planina Bajan Kara Ula, objavljen 1964. zainteresovao je mnoge pojedince i organizacije. Naučnici u tadašnjem Sovjetskom Savezu, zatražili su od Kine kamene diskove da bi izvršili njihovu hemijsku analizu. Kinezi su im izašli u susret, a iznenađenje je bilo veliko, jer je utvrđeno da kameni diskovi sadrže visok procenat kobalta i još nekih metala. Dr Vječeslav Zajcev napravio je i jedan eksperiment. Stavljao je kamene diskove na jednu specijalnu mašinu sličnu gramofonu.

Kada bi se diskovi zavrteli, počeli bi ‘vibrirati’ ili ‘zujati’ kao da neki elektricitet prolazi kroz njih u određenom ritmu. Utisak jednog drugog naučnika bio je ‘kao da se zatvara ili stvara deo električnog kruga’. Nakon ispitivanja kameni diskovi su vraćeni u Kinu. Za vreme takozvane Kulturne revolucije, šesdesetih godina, prestaje svako interesovanje za njih i za zapise o njima.

Austrijski inženjer Ernst Vagerer uspeo je 1974. godine da fotografiše dva kamena diska iz Bajan Kara Ula u Banpo muzeju, u Ksijanu. Nemac Hartvig Hausdorf je u martu 1994. zajedno sa Peterom Krausom otišao u Kinu. Hausdorf je kasnije ispričao: ‘U Ksianu smo posetili Banpo muzej, tragajući za diskovima koje je Vegerer fotografisao dve decenije ranije. Ali naš optimizam nije bio nagrađen. Nigde nismo mogli naći ni traga kamenim diskovima. Upitali smo o tome naše vodiče i profesora Vanga Zhijuna, direktora Muzeja.

Bayan Kara Ula

U početku su negirali postojanje diskova, ali kada smo im pokazali fotografije Zhijun je priznao da je jedan od njegovih prethodnika zaista dao Vegereru dozvolu da fotografiše kamene diskove i da, znači, oni postoje ili su postojali. Direktor koji je tada dao dozvolu za fotografisanje, ubrzo je podneo ostavku i od tada mu se gubi svaki trag.

Zatim nam je direktro Zhijun pokazao jednu knjigu o arheologiji u kojoj su se mogle videti fotografije diskova. Posle toga odveo nas je na mesto gde su muzejski artefakti bili čišćeni i katalogizirani. Na jednoj stolici stajala je uvećana kopija kamenog diska. Direktor Zhijun je rekao kako je pre nekoliko godina stiglo naređenje od pretpostavljenih da se svi tragovi o diskovima moraju izbrisati i da se ta priča proglasi za veliku laž’.

PRIČA DOKTORA EVANSA

Peter Krasa i Hartvig Hausdorf naišli su takođe na priču jednog Engleza. Doktor Karil Robin Evans putovao je u Kinu 1947. godine. Pre polaska na put, profesor Loladorf mu je pokazao jedan kameni disk za koji je verovao da je nađen u Severnoj Indiji. Taj disk je izgleda pripadao plemenu Dzopa (ne Dropa sa početka teksta), koji ga je koristio u verskim ceremonijama. Kameni disk imao je poluprečnik od 12 i debljinu pet centimetara.
Profesor Loladorf stavio je taj disk na vagu, a nju je povezao sa pisaćom mašinom.

Primećeno je kako je kameni disk, u periodu od tri i po sata, očigledno gubio i dobijao na težini. Posle jednog dana ova promena u težini stvarala je jednu štampanu liniju na papiru u pisaćoj mašini. Ta promena u težini dopuštala je pisaćoj mašini da štampa, ostavljajući znake na papiru. Kameni diskovi su mogli na neki način da kucaju! Kako je mogao kameni disk gubiti na težini? Robin – Evansov izveštaj o ovom događaju pisan je te 1974. godine, ali je objavljen tek 1978., četiri godine posle njegove smrti.

Dr Evans i Dalaj Lama

Posle susreta sa profesorom Loladorfom, dr Robin Evans krenuo je prema planinama Kine, u traganje za plemenom Dzopa. Najpre je prošao kroz Lasu na Tibetu, gde ga je primio 14. dalaj lama, tada dvanaetogodišnjak. Zatim je sa tibetanskim nosačima krenuo put tibetanskih planina. Jednog dana nosače je uhvatio paničan strah. Pejsaž je imao zastrašujući izgled i nosači su hteli da se vrate kućama. Njihov strah ilustruje koliko je područje Bajan Kara Ula bilo misteriozno i neistraženo.

Ipak, dr Robin Evans uspeo je nekako da stigne do plemena Dzopa i zadobije njihovo poverenje. Dobio je i instruktora koji ga je učio osnovama jezika Dzopa. Zatim mu je Lurgan – La, verski vođa Dzopa, ispričao istoriju plemena. On je tvrdio da je njihova zavičajna planeta u Sirijusovom sistemu (Sirijus je najsjajnija zvezda na nebu, udaljena oko osam miliona svetlosnih godina od Zemlje).

I neka druga plemena, na primer, Dogoni sa Malija, tvrde da potiču od bića iz Sirijusovog sistema.

Dzopa

MISTERIJA DREVNIH DISKOVA SA BAYAN KARA ULA- PISMO I ZVUČNI ZAPISI STARI 12.000 GODINA!- VIDEO
Objavljeno: 26. jun 2014. u 21:12 /
17
Pred samo izbijanje Drugog svetskog rata, 1938. godine, kineski arheolozi otkopali su, u jednoj teško pristupačnoj pećini, ostatke malih skeleta
Pored njih nađeni su i kameni diskovi sa nerazumljivim zapisima.

(Web-tribune.com, Conopljanews)

=== videti: http://youtu.be/8iCIMeRRoN0

MISTERIJA DREVNIH DISKOVA SA BAYAN KARA ULA- PISMO I ZVUČNI ZAPISI STARI 12.000 GODINA!- VIDEO.

Počinje potraga za Servantesom

 Foto Tanjug, AP

Foto Tanjug, AP

MADRID -Migel de Servantes, najveći španski pisac, nije bio veliki miljenik sreće – umro je u Madridu siromašan, tela izrešetanog mecima, a njegov grob u malenoj manastirskoj crkvi je zaboravljen.

Ništa se više nije čulo o ovom 16-vekovnom književniku sve do ponovnog otkrića romana o ekscentričnom Don Kihotu koji ga je spasao zaborava. Međutim, tada se više niko nije sećao gde je Servantesov grob.

Četiri veka kasnije, Španija je odlučna da ispravi nepravdu nanetu ovom velikom umetniku.

Tim koji će tražiti Servantesove kosti počinje danas svoju istragu a konačni rezultati, ukoliko potrega bude uspešna, znaće se krajem godine. Procenjuje se da će ova operacija koštati 100.000 evra.

Istraga u tri faze počinje u Manastiru bosonogih trinitarijanaca u Madridu, piše AP.

Kada se Servantes preselio u špansku prestonicu 1606. godine već je objavio roman koji će promeniti špansku književnost – „Avanture maštoglavog viteza Don Kihotea od Manče“.

Iako je roman bio delimično uspešan Servantes je u Sspaniji ipak ostao poznatiji kao nesrećni vojnik. Bio je ranjen u bitci i godinama je bio zarobljenik u Alžiru. Turski pirati su ga uhvatili kada se vraćao u Španiji posle učesća u ratu protiv Otomanskog carstva.

Trinitarijanci su uspeli da izdejstvuju njegovu slobodu i plate otkup koji je uništio Servantesovu porodicu, a sam Servantes je zbog toga morao da radi kao potrčko za manastir.

Živeo je u uskim ulicama kvarta danas poznatog kao Bario de las Letras (Književni kvart) u kome su živeli i radili umetnici i prevaranti. Drugi velikani zlatnog doba španske književnosti – Lope de Vega, Fransisko de Kuevedo i Luis de Gongora su ga ignorisali.

Servantes je sahranjen 1616. a godinama kasnije kapela se proširila.

Istoričar zadužen za projekat Fernando PRado kaže da je u kapeli, koja je i danas skromnih dimencija, sahranjeno svega petoro ljudi uključujući Servantesa i jedno dete.

„Znamo da je sahranjen ovde“, rekao je on. „Istorija nas uči da crkva nikada nije bacala kosti. Možda su ga preselili na drugo mesto, ispod krovova ili lukova, ali se niko ne bi usudio da baci kosti“.

U prvoj fazi istrage radarom će se ispitati tlo kapele. „Tada ćemo jasno znati da li je teren menjan i to će nam dati dodatne tragove“, kaže Luis Avial zadužen za upravljanje radarom. Njegov izveštaj biće spreman za mesec dana.

Potom će se istražitelji obratiti španskom forenzičkom antropologu Fransisku Etskeberiji koji je učestvovao u autopsiji koja je potvrdila samoubistvo čileanskog predsednika Salvadora Aljendea.

Forenzička identifikacija biće poslednja i, najverovatnije, najdelikatnija faza procesa pošto je moguće da će kosti, ako se pronađu, biti pomešane. Prado kaže da zbog toga što živih potomaka Servantesa nema, DNK analiza neće mnogo pomoći.

Istraga će se oslanjati i na autorove portrete i priče, uključujući i onu da je uoči smrti u vilici imao svega šest zuba.

Najočigledniji pokazatelji ipak će biti rane koje je Servantes zadobio. Pisac je 1571. tokom bitke kod Lepanta tri puta ranjen musketom u grudi i ruku zbog čega je nekoliko meseci proveo u bolnici na Siciliji.

Iako se u tekstovima često o Servantesu govori kao o „jednorukom čoveku sa Lepanta“, lekari mu nikada nisu amputirali ruku ali se on više nikada nije koristio.

Ukoliko kosti budu pronađene biće vraćene crkvi.

„Biće ponovo sahranjen ovde, ali sa pločom na kojoj će biti njegovo ime i ko je on bio“.

Počinje potraga za Servantesom | Zanimljivosti | Novosti.rs.

Илузије о страним издавачима и нашим „великим спавачима“

Не  идеализујмо стране издаваче, европске, француске, немачке, руске!

Добио сам пре неког времена  део рукописне заоставштине једног српског писца који већ дванаест година није међу живима. Умро је  годину дана након што је добио одговор, тј. Писмо  француског издавача. Умро је са мишљу  крајем 2001. године да је, у ствари, свет после бомбардовања сасвим заборавио на Србију. Питајући се: Да ли су владе западних земаља наложиле својим издавачима да не преводе и не штампају дела српских писаца? Да ли је то могуће? Зар то није злочин? – Питајући  и за друге ствари, наравно, које су актуелне и данас, више од једне деценије. Српско издаваштво је пренатрпано, напросто затрпано колонијалном књижевном робом која се рекламира, ко што Цига свога коња хвали… Али да не дужим! Читајте сами даље!

не, није алеја великана, већ снимак медитеранског крајолика, из 2013. (Фотодокументација Заветине)

не, није алеја великана, већ снимак медитеранског крајолика, из 2013. (Фотодокументација Заветине)

…Моји пријатељи су покушавали да продру са једним од мојих бестселера код француских издавача.  Покушали су и са Editions Gallimard. Добили су већ средином откобра 1999. године негативан одговор, који су недељама скривали од мене. Коначно су ми донели писмо које је потписао Jean MATERN, и које у преводу на српски гласи:

„Господине,
            Ми смо прочитали са много пажње роман Ф. С., који сте нам Ви с најбољом жељом послали.
            Изгледа нам на несрећу НЕМОГУЋЕ – без обзира на очигледни квалитет тога текста ( „… en depit des qualites evidentes de ce texte…“)  Његово објављивање на француском језику…
            Примите, Господине, изразе нашег најдубљег поштовања…“

Нису хтели или нису смели да је преведу на француски, због – санкција. Иако нисам био на објављеном и необјављеном списку Председникових ( Милошевићевих) људи…
Најпознатији издавач у Француској, дакле, пустио ме је да полако умирем од глади и неописиве беде…
Као и српски издавачи…
Међутим,  1999. године, споменути издавач је ипак објавио књигу једног београдског писца, трећеразредну књигу, политички коњуктурну,  можда књигу једног од „великих спавача“… Јер „велики спавачи“ су били у могућности и успели да побегну на време из Југославије, још док је аветињски брод ТИТОНИК тонуо; пре него што је и почео да тоне…
Пресечена је врпца са светом, она једина, она златна нит културе и књижевности… Препуштени смо на милост и немилост тихом и постепеном изумирању и дотрајавању…
(Крајем новембра 2001. год. )
____________

(НАПОМЕНА: не може се прештампавати и преузимати без дозволе  Управника Сазвежђа Заветине!)