„Mogućnost da roman pripoveda o ratu a da ne bude nacionalna, herojska ili državotvorna epopeja,…

Novo izdanje romana „Dan šesti“ Rastka Petrovića. –Корице новог издања романа "Дан шести"

Корице новог издања романа „Дан шести“

U ranoj mladosti kao 17-godišnjak Rastko Petrović se sa srpskom vojskom i narodom novembra i decembra 1915. povlačio preko Kosova, Crne Gore i Albanije, što će ostaviti trajan trag u njegovom životu i stvaralaštvu. Roman o strahotama ratne golgote „Dan šesti“ završio je tridesetih godina, ali se sticajem okolnosti pojavio tek 1961, dvanaest godina posle piščeve smrti. Delo, međutim, nikada nije zaživelo punim životom što svedoči i činjenica da je u međuvremenu, kao samostalno izdanje, objavljeno još samo jedanput, i ovih dana kod „Platoa“. Roman je Rastko krajem 1935, neposredno pred odlazak u diplomatsku službu u Čikagu, predavao izdavaču Geci Konu ali ga je ovaj, posle konsultacija sa Slobodanom Jovanovićem, odbio zbog, kako je o tome svedočio Marko Ristić, „odviše mračnog i za srpsku vojsku, tobože nezgodnog prikazivanja albanske tragedije“. – Mogućnost da roman pripoveda o ratu a da ne bude nacionalna, herojska ili državotvorna epopeja, ostala je i u Rastkovo kao i u današnje vreme suviše smela, zapravo avangardna misao – rekao je na jučerašnjoj promociji dr Predrag Petrović. – Odnos prema istoriji u prvom delu „Dana šestog“ ne zasniva se na umetničkom transponovanju faktografske građe, nego na pripovedačkoj artikulaciji dubine ratne tragedije koja nadilazi istorijsko i postaje kataklizmičko, mitsko dešavanje. Poetički samosvesno lišen nacionalnog i patriotskog tona, roman je uspostavljen na iskustvu avangardne umetnosti Džemsa Džojsa, Virdžinije Vulf i Oldosa Hakslija. Nacionalnu tragediju albanske golgote pisac vidi kao apokalipsu civilizacijskih i kosmičkih razmera. POLITIKA NE ZNA ZA SUZE Predrag Petrović je ukazao i na značaj i aktuelnost drugog dela romana koji se događa u Americi i u kome pisac postavlja pitanje dehumanizacije čoveka u kapitalističkom društvu. Svojim prijateljima Milanu Dedincu i Marku Ristiću Rastko je pisao iz emigracije, izražavajući veliki strah da se vrati u zemlju, ali su oni na to ostali gluvi. Ristić je čak napisao da „politika ne zna za suze“. Kada im je, međutim, zahvaljujući jednom francuskom diplomati, rukopis „Dana šestog“ došao u ruke i Dedinac i Ristić su izrekli visoke ocene o romanu. Te pohvale su, prema rečima Petrovića, stigle sa velikim zakašnjenjem a „Dan šesti“ je, što se i danas nedovoljno ističe, ostao naš najbolji roman o Prvom svetskom ratu koji je tragičnim dešavanjima nacionalne istorije dao svevremeni smisao. „Dan šesti“ Rastka Petrovića | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements

ОН / Радивој Шајтинац

Слика са села (Звижд, јул 2014, предвечерје - снимак Иван Шишман)

Слика са села (Звижд, јул 2014, предвечерје – снимак Иван Шишман)

Он има своју читку нечиткост
И она му живот значи
Има своје удружење
Свој часопис,своју редакцију
Своје издаваштво
Своје фестивале
Своје конкурсе
Своје жирије
Своје награђене
Своје подмирене сенке
Своје награђиваче

Своје преводиоце
Своје чуваре
своје растројене двојнике
своје жртве
своје дужнике

своју завичајну колибу
свој кварт у велеграду
распоред у антологији
дежурство у вечности
мале дилеме
велике планове
наравно
има и име и презиме
за сваки случај
== из рукописа

Сто година чекам да штампам књигу „Из Карантина“, у којем ме држе гори од мене / Бела Тукадруз

ИЗВЕШТАЈ ИЗ МАНАСТИРА ЗА СПАВАЧЕ

1

ОПЕТ ТО, ИСТО

Нисам имао среће са многим рукописима својих књига. Понеки од њих беху заточени код београдских издавача (доминантних монополских комунистичких издавача, да им не наводим имена, јер би им учинио услугу!), као на робији. Као да је те рукописе неко „уврачао“. Ако мислите да ја сада, много година касније, све ово пишем, како бих покушао да скинем „враџбину“ са читавог низа мојих наслова који су штампани окаснело, и опет у незгодно време, грдно се варате. Не пишем ни мемоаре, ни меморандум. У јануару 1994. године покушавао сам да средим своју сеоску библиотеку, али полице су заузели (неколико дужних метара) дневници и бележнице, које сам водио од најранијих дана! … Нагомилало се … Шта да чиним са свим тим дневницима и бележницама, које су већ почели да нагризају влага, године и мишеви, понеке претворивши у фину папирнату плеву?
Да их бацим у старо зарђало гвожђе, као што је много шта одбачено? А можда да прелистам и читам све то поново? Зашто? Да бих се у огњу страдања освестио и засијао као усијано гвожђе?
Док сам листао не једну бележницу, у којима је било свега и свачега, одлучио сам да ускратим задовољство књижевним лешинарима, јер би они сигурно после моје смрти по свему томе роварили не сналазећи се у мору рукописне заоставштине.

Ја сам водио све те бележнице не да би их објављивао.
И тако читаву једну зиму прегледао сам безбројне странице, покушавајући да сазнам на шта сам протраћио многе дане, месеце, па ако хоћете и године, најбољи део живота, тврдо решивши да се стесним, напрегнем и освестим, да се поклоним, окадим и запечалим, да пођем путем Бога и ковача. Ковач понекад одбацује гвожђе које му се не допадне. Узима неко друго и више пута га баца у огањ и поново кује, да би исковао од њега нешто сасвим друкчије, корисније, можда и леше?
Те зиме ја нисам урадио много, осим каталогизовања. Верујући да ме Бог није одбацио после првог жарења него ме је бацао у ватру много пута, да би од мене исковао нешто неочекивано, прекаљено …

2

20. јануара 1985. у дну странице једне књиге забележено је мојом руком: Не смем дозволити да ме историјска грађа прогута, ја њу морам сварити!
Мајка ме је родила пре двадесте, премлада. Брата је родила преваливши двадесте и пету, релативно млада. Године су тада биле огромне… Да, чини ми се да је моје детињство имало две епохе. Прва је трајала до поласка у основну школу, рецимо, до моје осме године. То јест до оног лета када се родио мој млађи брат. Сећам се тога дана, био је август. 6. август 1957. године. Чувао сам овце са посестрима на стрњикама на западном ободу села у пољу према Мустапићу, кад смо у заранке дотерали овце, под шупом са сводовима у великој белој корпи, не у колевци, то сам запамтио, лежала је крупноглава беба…

Следећу белешку налазим на једној од празних страница  МЕМОАРА Стефче-Михаиловића (1928) (вероватно настала после Божића 1986.).
Мирис тамјана, подгерјане сарме на решоу, дуванског дима, кафе. Београд, ул. Лоле Рибара 5, собица са посебним улазом 2 х 2,5 м. Сећање на одлазак на славу, тј. Светог Николу у госте, у Кучево код тетка Наталије. Тесне гумене чизме. Дављење сармом од купуса. Магла и студен. Тунели – сенски, каонски… Бездан раних успомена…
Зима је, као некада (у Доситејевој улици, 1969/70.)
Помешани мириси преко ноћи се ужегну и базде као ципеле човека коме се ноге много зноје…
Прозори су замрзнути…
Али изнутра су почели да се топе…

Пловно стање успомерна привлачи… „Време уметности је тешко, рестаураторско“, пише на једном месту Шкловски.
Не, немам намеру да пишем књигу ни о првој ни о другој епохи свога детињства. Само бих да саберем белешке које сам већ нагде записао. Рестаурација белешки, као што је ова, нема смисла. Не треба ништа дотеривати!
Пловно стање успомена понекада је знало да траје сатима, не данима. Велике ледене санте су надолазиле из заборављених бескрајних простора антарктика детињства и топиле се пред мојим очима, плавећи собу, улицу и кварт и град, који се уплитао у мој живот својим чудовиштима…

____ из часописне верзије књиге „Из Карантина“, одломак