„Mogućnost da roman pripoveda o ratu a da ne bude nacionalna, herojska ili državotvorna epopeja,…

Novo izdanje romana „Dan šesti“ Rastka Petrovića. –Корице новог издања романа "Дан шести"

Корице новог издања романа „Дан шести“

U ranoj mladosti kao 17-godišnjak Rastko Petrović se sa srpskom vojskom i narodom novembra i decembra 1915. povlačio preko Kosova, Crne Gore i Albanije, što će ostaviti trajan trag u njegovom životu i stvaralaštvu. Roman o strahotama ratne golgote „Dan šesti“ završio je tridesetih godina, ali se sticajem okolnosti pojavio tek 1961, dvanaest godina posle piščeve smrti. Delo, međutim, nikada nije zaživelo punim životom što svedoči i činjenica da je u međuvremenu, kao samostalno izdanje, objavljeno još samo jedanput, i ovih dana kod „Platoa“. Roman je Rastko krajem 1935, neposredno pred odlazak u diplomatsku službu u Čikagu, predavao izdavaču Geci Konu ali ga je ovaj, posle konsultacija sa Slobodanom Jovanovićem, odbio zbog, kako je o tome svedočio Marko Ristić, „odviše mračnog i za srpsku vojsku, tobože nezgodnog prikazivanja albanske tragedije“. – Mogućnost da roman pripoveda o ratu a da ne bude nacionalna, herojska ili državotvorna epopeja, ostala je i u Rastkovo kao i u današnje vreme suviše smela, zapravo avangardna misao – rekao je na jučerašnjoj promociji dr Predrag Petrović. – Odnos prema istoriji u prvom delu „Dana šestog“ ne zasniva se na umetničkom transponovanju faktografske građe, nego na pripovedačkoj artikulaciji dubine ratne tragedije koja nadilazi istorijsko i postaje kataklizmičko, mitsko dešavanje. Poetički samosvesno lišen nacionalnog i patriotskog tona, roman je uspostavljen na iskustvu avangardne umetnosti Džemsa Džojsa, Virdžinije Vulf i Oldosa Hakslija. Nacionalnu tragediju albanske golgote pisac vidi kao apokalipsu civilizacijskih i kosmičkih razmera. POLITIKA NE ZNA ZA SUZE Predrag Petrović je ukazao i na značaj i aktuelnost drugog dela romana koji se događa u Americi i u kome pisac postavlja pitanje dehumanizacije čoveka u kapitalističkom društvu. Svojim prijateljima Milanu Dedincu i Marku Ristiću Rastko je pisao iz emigracije, izražavajući veliki strah da se vrati u zemlju, ali su oni na to ostali gluvi. Ristić je čak napisao da „politika ne zna za suze“. Kada im je, međutim, zahvaljujući jednom francuskom diplomati, rukopis „Dana šestog“ došao u ruke i Dedinac i Ristić su izrekli visoke ocene o romanu. Te pohvale su, prema rečima Petrovića, stigle sa velikim zakašnjenjem a „Dan šesti“ je, što se i danas nedovoljno ističe, ostao naš najbolji roman o Prvom svetskom ratu koji je tragičnim dešavanjima nacionalne istorije dao svevremeni smisao. „Dan šesti“ Rastka Petrovića | Kultura | Novosti.rs.

LOŽA BALTAZAR I MEDIALA (Šejka)

….LOŽA BALTAZAR I MEDIALA
Ranih pedesetih u Beograd dolaze drugi veliki umovi i kreativci medialne škole, Miro Glavurtić, Dado Đurić, Uroš Tošković, Ljuba Popović, Milovan Vidak, Dragan Lubarda i Ljubodrag Janković Jale. Druženja Šejke, Siniše Vukovića, Dada i Toškovića datiraju još od 1952. godine, kada se formiralo jezgro grupe koje će prerasti u mističnu ložu Baltazar, a potom 1958. godine sa Oljom Ivanjicki i Vladanom Radovanovićem u grupu Mediala. Ona predstavlja najsnažnije duhovno i metafizičko uporište prevladavanja opasnosti, haosa i destrukcije (post)moderne. Osnovi Mediale su na dubljim temeljima od likovnih, stremi ka višim ciljevima pa su i dometi dalekosežniji. Postavljena je dragocena i jedinstvena duhovna vertikala sa korenom u alhemiji i magiji, a ishodištem u hrišćanskom misticizmu. Dolores Čaće, crna muza Mediale, supruga Ilije Savića, okultnog vladara grupe, čoveka iz senke i najbližeg Šejkinog prijatelja se zapitala odakle je usred banalnog poratnog miljea Beograda Mediala iščupala takva žilu. Pojavila se veličanstvena umetnost, restauracija vrednosti u vreme sveopšteg demonskog pada, kriterijum naspram nihilizma. Pogled je bio uprt u budućnost i kao da je iz nje došla ozarenost. Peđa Ristić, Miro Glavurtić, Dragoš Kalajić i Dragan Mojović su Beograd smatrali za centar sveta. Ovde su začete neuporedive intuicije preporoda, obnove, jedinstva umetnosti i duhovnosti. Mediala je sa podjednakim samopouzdanjem odbacila zapadni i istočni model kulture.

PRVI MEĐU JEDNAKIMA
Leonid Šejka je u tom jezgru bio srž i stožer, neosporni vođa grupe, prvi među jednakima. Zračio je metafizički, posvećen u crnu magiju koliko i u slatko pravoslavlje, intelektualno, kao superiorni mislilac i teoretičar, moralno i etički, kao čovek vere. Oko njega su se okupljali najznačajniji umetnici, pesnici, književnici, mislioci i sineasti, od Danila Kiša, Mirka Kovača, Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Bože Vukadinovića, Zorana Gluščevića, Zorana Mišića, Živojina Pavlovića do Mihajla Đokovića Tikala, Radovana Hiršla i Titka Čaće kao podmladka Mediale. Veoma je uticao i na nešto mlađu generaciju „nove figuracije“, umetnike poput Drag oša Kalajića, Radomira Reljića, Dušana Otaševića i Branka Miljuša.
Bio je oženjen sa najvažnijom hrvatskom posleratnom književnicom Marijom Čudinom koju je voleo i živopisao kao renesansnu princezu. Kasnije je bio u braku sa Anom Čolak Antić, istoričarkom umetnosti i kustosom Galerije „Grafički kolektiv“, gde je sve započelo. Svoj životni put, umetnost i teoriju, označio je kao sistem prolaska od Grada, preko Đubrišta do Zamka. Postavio je svoju misao o integralnoj slici u eshatološki poredak pakla, čistilišta i raja, razvivši ideju Centra, koji je označavao simbolom nazvanim Cadis, uporedo se baveći onim što su on i Glavurtić definisali kao magija ekstrema i jedinstvo suprotnosti. Bio je zapravo jedan od poslednjih proroka. U sirotinjskom socijalističkom Beogradu pedesetih, najavio je buduću planetarnu civilizaciju Đubrišta pa je čak predvideo i kosmičko đubrište. U skladu sa tim umetnost je za njega bila arheologija, polje beskrajnih mogućnosti, magijske i religijske prakse. Tek sada nemački teoretičari društva dolaze na slične ideje kao što je Miro Glavurtić među prvima u dvadesetom veku pisao o inverznim i okultnim osnovama moderne umetnosti, o čemu odnedavno izlaze stručna izdanja. Delo i misao Leonida Šejke su neiscrpni rudnik, zlatni majdan za buduće generacije što su još kasnih šezdesetih spoznali na njegovim izložbama Meret Openhajm i likovni kritičari Berna, Minhena, Ciriha i Bazela.
Posle četrdeset godina na Šejkinim izložbama susreću se razne generacije, posećuju ih deca, vojnici, sveštenici, teolozi, slikari i najavangardniji umetnici jer iz njegovog dela ističe likovno miro. Svojom etikom i estetikom na obzoru novog eona ono se ukazuje kao vanvremensko i sakralno na sasvim drugačiji način od crkvenog jer „vrh sadašnjeg postaje signal budućeg“, kako kaže apokaliptičar i integrator Leonid Šejka.
извор: видтеи више

NATO RAZARANJA SR JUGOSLAVIJE VEĆA NEGO NACISTIČKA IZ 2. SVETSKOG RATA!

U 15. godini do NATO bombardovanja Jugoslavije ”martirolog” srpskih istorijsko-kulturnih spomenika broji preko sto strana. Njihovo uništavanje bilo je posledica ne samo direktnih udara bombi, već i kasnijeg popuštanja od strane KFOR-a — međunarodnih snaga pod rukovodstvom NATO-a koje su odgovarale za osiguranje bezbednosti na Kosovu.

srbija bombardovanje02

Humanitarnu, između ostalog i kulturnu katastrofu u Srbiji politikolog, profesor MGIMO Jelena Ponomarjova naziva zločinom protiv čitavog čovečanstva koje želi da sebe smatra civilizovanim i moralno orijentisanim:

– Bombardovanja u Drugom svetskom ratu, ma kako to bilo čudno, nisu donela takvo kolosalno razaranje i štetu kao što je to učinila agresija NATO-a 1999. godine. Rezultat višednevnog bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije od strane NATO avijacije bilo je masovno i ciljano na uništavanje svih kulturnih spomenika koje su srpski stanovnici ostavili na teritorijama pod vlašću okupatora. Kulturni spomenici preživeli su trusko ropstvo, fašističku najezdu, ateistički socijalistički period. Početkom 21. veka mi dobijamo spaljenu pustinju na Balkanu. Kameno doba!

Spisak kulturnih gubitaka obuhvata ogroman istorijski sloj — od građevina iz 10. do početka 20. veka koje su između ostalog podigle ruske arhitekte. U njemu je vrlo važan za Srbe spomenik Ćele-kula, koju su Turci napravili od lobanja ubijenih Srba i koja podseća na borbu srpskih ustanika protiv vojske Osmanske imperije; desetine srpskih crkava uništenih u prisustvu misije UN i KFOR u gradovima Đakovica, Brnjača, Podujevo, Belo Polje i mnogi drugi.

To što nije bilo razoreno do temelja, postalo je lak plen pljačkaša: na Kosovu su se na sve strane dešavale krađe, iz zemlje su odvožene ikone i crkveni predmeti. Ponašanje ”mirotvoraca” na Balkanu bilo je alarmantno protivrečno u odnosu na njihovu misiju, smatra rukovodilac Centra za poručavanje savremene balkanske krize Instituta za slavistiku Jelena Guskova:

– Znam da su se mirotvorci bavili preprodajom stvari, benzina. Na primer, za muslimansku ili hrvatsku stranu. I Srbima su prodavali, za novac su izvodili ljude iz opkoljenih gradova, na primer iz Sarajeva. I toga je bilo! A 2004. godine mirovne snage — nemački, francuski, američki bataljoni — razmicale su se pred kosovskim Albancima koji su se bacali na srpske crkve, manastire, uništavali ih pred gomilom naroda! Gomila je posmatrala, navijala…

Kako smatra Jelena Guskova, nije slučajno što su među prvima na Kosovu i Metohiji postradali religiozno-kulturni spomenici:

srbija bombardovanje

– Albanci su postavili cilj: stvoriti etnički čiste teritorije — bez Srba i Crnogoraca. Bilo im je potrebno da dokažu da je Kosovo iskonski albanska teritorija. Dokaz je bilo odsustvo spomenika kulture drugih naroda. Zato, ako ne bude ni jednog srpskog spomenika, a njih je na Kosovu i Metohiji preko dve hiljade, tada je lako reći da ni jedan drugi narod na ovu teritoriju nema prava. Mada odlično shvatamo da se upravo ovde rađala srednjovekovna Srpska država, odatle je započela Srbija.

Za razliku od ratova iz doba Rimske imperije ili Srednjeg veka, savremeni vojni konflikti nisu prosto konfrontacija naoružanih grupacija, to su procesi kojima se upravlja spolja. Međunarodni faktor razmešta snage prema svojim sopstvenim interesima, kaže istoričar. Upravljanje krizom omogućava im da upravljaju i metodama vođenja rata, između ostalog i protiv kulturnih spomenika.

(Olga Bugrova, Glas Rusije)

NATO RAZARANJA SR JUGOSLAVIJE VEĆA NEGO NACISTIČKA IZ 2. SVETSKOG RATA!.

Počinje potraga za Servantesom

 Foto Tanjug, AP

Foto Tanjug, AP

MADRID -Migel de Servantes, najveći španski pisac, nije bio veliki miljenik sreće – umro je u Madridu siromašan, tela izrešetanog mecima, a njegov grob u malenoj manastirskoj crkvi je zaboravljen.

Ništa se više nije čulo o ovom 16-vekovnom književniku sve do ponovnog otkrića romana o ekscentričnom Don Kihotu koji ga je spasao zaborava. Međutim, tada se više niko nije sećao gde je Servantesov grob.

Četiri veka kasnije, Španija je odlučna da ispravi nepravdu nanetu ovom velikom umetniku.

Tim koji će tražiti Servantesove kosti počinje danas svoju istragu a konačni rezultati, ukoliko potrega bude uspešna, znaće se krajem godine. Procenjuje se da će ova operacija koštati 100.000 evra.

Istraga u tri faze počinje u Manastiru bosonogih trinitarijanaca u Madridu, piše AP.

Kada se Servantes preselio u špansku prestonicu 1606. godine već je objavio roman koji će promeniti špansku književnost – „Avanture maštoglavog viteza Don Kihotea od Manče“.

Iako je roman bio delimično uspešan Servantes je u Sspaniji ipak ostao poznatiji kao nesrećni vojnik. Bio je ranjen u bitci i godinama je bio zarobljenik u Alžiru. Turski pirati su ga uhvatili kada se vraćao u Španiji posle učesća u ratu protiv Otomanskog carstva.

Trinitarijanci su uspeli da izdejstvuju njegovu slobodu i plate otkup koji je uništio Servantesovu porodicu, a sam Servantes je zbog toga morao da radi kao potrčko za manastir.

Živeo je u uskim ulicama kvarta danas poznatog kao Bario de las Letras (Književni kvart) u kome su živeli i radili umetnici i prevaranti. Drugi velikani zlatnog doba španske književnosti – Lope de Vega, Fransisko de Kuevedo i Luis de Gongora su ga ignorisali.

Servantes je sahranjen 1616. a godinama kasnije kapela se proširila.

Istoričar zadužen za projekat Fernando PRado kaže da je u kapeli, koja je i danas skromnih dimencija, sahranjeno svega petoro ljudi uključujući Servantesa i jedno dete.

„Znamo da je sahranjen ovde“, rekao je on. „Istorija nas uči da crkva nikada nije bacala kosti. Možda su ga preselili na drugo mesto, ispod krovova ili lukova, ali se niko ne bi usudio da baci kosti“.

U prvoj fazi istrage radarom će se ispitati tlo kapele. „Tada ćemo jasno znati da li je teren menjan i to će nam dati dodatne tragove“, kaže Luis Avial zadužen za upravljanje radarom. Njegov izveštaj biće spreman za mesec dana.

Potom će se istražitelji obratiti španskom forenzičkom antropologu Fransisku Etskeberiji koji je učestvovao u autopsiji koja je potvrdila samoubistvo čileanskog predsednika Salvadora Aljendea.

Forenzička identifikacija biće poslednja i, najverovatnije, najdelikatnija faza procesa pošto je moguće da će kosti, ako se pronađu, biti pomešane. Prado kaže da zbog toga što živih potomaka Servantesa nema, DNK analiza neće mnogo pomoći.

Istraga će se oslanjati i na autorove portrete i priče, uključujući i onu da je uoči smrti u vilici imao svega šest zuba.

Najočigledniji pokazatelji ipak će biti rane koje je Servantes zadobio. Pisac je 1571. tokom bitke kod Lepanta tri puta ranjen musketom u grudi i ruku zbog čega je nekoliko meseci proveo u bolnici na Siciliji.

Iako se u tekstovima često o Servantesu govori kao o „jednorukom čoveku sa Lepanta“, lekari mu nikada nisu amputirali ruku ali se on više nikada nije koristio.

Ukoliko kosti budu pronađene biće vraćene crkvi.

„Biće ponovo sahranjen ovde, ali sa pločom na kojoj će biti njegovo ime i ko je on bio“.

Počinje potraga za Servantesom | Zanimljivosti | Novosti.rs.