„Mogućnost da roman pripoveda o ratu a da ne bude nacionalna, herojska ili državotvorna epopeja,…

Novo izdanje romana „Dan šesti“ Rastka Petrovića. –Корице новог издања романа "Дан шести"

Корице новог издања романа „Дан шести“

U ranoj mladosti kao 17-godišnjak Rastko Petrović se sa srpskom vojskom i narodom novembra i decembra 1915. povlačio preko Kosova, Crne Gore i Albanije, što će ostaviti trajan trag u njegovom životu i stvaralaštvu. Roman o strahotama ratne golgote „Dan šesti“ završio je tridesetih godina, ali se sticajem okolnosti pojavio tek 1961, dvanaest godina posle piščeve smrti. Delo, međutim, nikada nije zaživelo punim životom što svedoči i činjenica da je u međuvremenu, kao samostalno izdanje, objavljeno još samo jedanput, i ovih dana kod „Platoa“. Roman je Rastko krajem 1935, neposredno pred odlazak u diplomatsku službu u Čikagu, predavao izdavaču Geci Konu ali ga je ovaj, posle konsultacija sa Slobodanom Jovanovićem, odbio zbog, kako je o tome svedočio Marko Ristić, „odviše mračnog i za srpsku vojsku, tobože nezgodnog prikazivanja albanske tragedije“. – Mogućnost da roman pripoveda o ratu a da ne bude nacionalna, herojska ili državotvorna epopeja, ostala je i u Rastkovo kao i u današnje vreme suviše smela, zapravo avangardna misao – rekao je na jučerašnjoj promociji dr Predrag Petrović. – Odnos prema istoriji u prvom delu „Dana šestog“ ne zasniva se na umetničkom transponovanju faktografske građe, nego na pripovedačkoj artikulaciji dubine ratne tragedije koja nadilazi istorijsko i postaje kataklizmičko, mitsko dešavanje. Poetički samosvesno lišen nacionalnog i patriotskog tona, roman je uspostavljen na iskustvu avangardne umetnosti Džemsa Džojsa, Virdžinije Vulf i Oldosa Hakslija. Nacionalnu tragediju albanske golgote pisac vidi kao apokalipsu civilizacijskih i kosmičkih razmera. POLITIKA NE ZNA ZA SUZE Predrag Petrović je ukazao i na značaj i aktuelnost drugog dela romana koji se događa u Americi i u kome pisac postavlja pitanje dehumanizacije čoveka u kapitalističkom društvu. Svojim prijateljima Milanu Dedincu i Marku Ristiću Rastko je pisao iz emigracije, izražavajući veliki strah da se vrati u zemlju, ali su oni na to ostali gluvi. Ristić je čak napisao da „politika ne zna za suze“. Kada im je, međutim, zahvaljujući jednom francuskom diplomati, rukopis „Dana šestog“ došao u ruke i Dedinac i Ristić su izrekli visoke ocene o romanu. Te pohvale su, prema rečima Petrovića, stigle sa velikim zakašnjenjem a „Dan šesti“ je, što se i danas nedovoljno ističe, ostao naš najbolji roman o Prvom svetskom ratu koji je tragičnim dešavanjima nacionalne istorije dao svevremeni smisao. „Dan šesti“ Rastka Petrovića | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements

Витез, чувар манастира Грачанице , Милић од Мачве

Ту сам на планети, али неухватљив. Појавићу се опет кроз два века, поручивао је уметник чије ће слике вечерас бити представљене у галерији „Хексалаб”

„Посвета праху Леонида Шејке”

Поводом обележавања 80 година од рођења сликара Милића Станковића (1934–2000) познатијег као Милић од Мачве, изложбу његових дела отвориће вечерас у 19.30 часова Никола Кусовац у галерији „Хексалаб” (Његошева 5) у Београду.

Овом приликом биће представљено више од 30 Милићевих слика које више од две деценије нису излагане у престоници, а чине срж уметниковог опуса од неколико хиљада радова.

„Посвета праху Леонида Шејке”, „Инвазија”, „Последице митског праузрока”, „Зигурат универзалис”, „Атоски вртови” су прилика да се да још једна оцена делима овог сликара поетске фантастике, како се наводи у саопштењу галерије.

Аутор текста у каталогу је Дејан Ђорић, а пројекат је реализован у сарадњи породице уметника и Завода за лабораторијску дијагностику ,,Хексалаб”.

О томе ко је био Милић од Мачве говоре његове слике,  потом аутобиографско дело „Повесница Милића од Мачве” у три књиге, више збирки поезије, бројни текстови које је написао као полемичар националистичког опредељења.

У време рата деведесетих година у некадашњој Југославији боравио је у кризним подручјима. Иступао је у јавности као заступник српске аутохтонистичке школе која сматра да су Срби, Словени и Индоевропљани аутохтони на Балкану од праисторије. Његово сликарство било је, како кажу критичари, усмерено ка реанимацији националних митова.

Градом је шетао са великим плаштом, набораном беретком и владичанским штапом, приређивао је хепенинге, бројне изложбе у земљи и свету.

Његова велика ретроспектива „Од Лепенског вира до српске веданте” имала је тродневно отварање у Народном музеју у Београду (1991), а била је прва такве врсте коју је ова установа приредила живом уметнику. Трајала је три месеца и обухватила 605 Милићевих дела, а сликар је тада на отварању, одевен на препознатљив начин, о себи рекао:

„Ја сам онај српски и варварски геније Милић од Мачве! Костур Радованов, унук Пантелијин и потомак свих осталих мачванских, црногорских и личанских предака. По оцу Радовану из Паштровића, а по мајци Десанки са Зрмање. Онај који повремено устаје из гроба и пркоси математици! Родоначелник србијанских вампира крајпуташа. Сликар неба и земље. Милић Ледени! Хелиоцентрични! Први витез од Мачве!”

А у витеза, чувара манастира Грачанице промовисао га је и тадашњи патријарх српски господин Герман на Видовдан 1989. године.

„Ту сам на планети, али неухватљив. Појавићу се опет кроз два века…”, поручио је Милић од Мачве.
Рођен у Белотићу 1934. Академију ликовних уметности је завршио 1959, а годину дана раније приредио је прву самосталну изложбу.

Припадао је уметничкој групи Медиала. Његовим сликарским почецима, како су истицали критичари, припадају његова најбоља остварења, када је настао и чувени циклус „Бабини укови”, а сликом „Енформелисти, појешћу вас за доручак” најавио је бескомпромисност свог деловања.
Милић од Мачве сахрањен је у Алеји великана.

Никола Кусовац наглашава да без обзира на очите мане и оправдане приговоре Милић од Мачве остаје у српском сликарству друге половине 20. века личност чија се дела и утицаји неће моћи оспорити.

Биљана Лијескић
објављено: у Политици 22/10/2014

LOŽA BALTAZAR I MEDIALA (Šejka)

….LOŽA BALTAZAR I MEDIALA
Ranih pedesetih u Beograd dolaze drugi veliki umovi i kreativci medialne škole, Miro Glavurtić, Dado Đurić, Uroš Tošković, Ljuba Popović, Milovan Vidak, Dragan Lubarda i Ljubodrag Janković Jale. Druženja Šejke, Siniše Vukovića, Dada i Toškovića datiraju još od 1952. godine, kada se formiralo jezgro grupe koje će prerasti u mističnu ložu Baltazar, a potom 1958. godine sa Oljom Ivanjicki i Vladanom Radovanovićem u grupu Mediala. Ona predstavlja najsnažnije duhovno i metafizičko uporište prevladavanja opasnosti, haosa i destrukcije (post)moderne. Osnovi Mediale su na dubljim temeljima od likovnih, stremi ka višim ciljevima pa su i dometi dalekosežniji. Postavljena je dragocena i jedinstvena duhovna vertikala sa korenom u alhemiji i magiji, a ishodištem u hrišćanskom misticizmu. Dolores Čaće, crna muza Mediale, supruga Ilije Savića, okultnog vladara grupe, čoveka iz senke i najbližeg Šejkinog prijatelja se zapitala odakle je usred banalnog poratnog miljea Beograda Mediala iščupala takva žilu. Pojavila se veličanstvena umetnost, restauracija vrednosti u vreme sveopšteg demonskog pada, kriterijum naspram nihilizma. Pogled je bio uprt u budućnost i kao da je iz nje došla ozarenost. Peđa Ristić, Miro Glavurtić, Dragoš Kalajić i Dragan Mojović su Beograd smatrali za centar sveta. Ovde su začete neuporedive intuicije preporoda, obnove, jedinstva umetnosti i duhovnosti. Mediala je sa podjednakim samopouzdanjem odbacila zapadni i istočni model kulture.

PRVI MEĐU JEDNAKIMA
Leonid Šejka je u tom jezgru bio srž i stožer, neosporni vođa grupe, prvi među jednakima. Zračio je metafizički, posvećen u crnu magiju koliko i u slatko pravoslavlje, intelektualno, kao superiorni mislilac i teoretičar, moralno i etički, kao čovek vere. Oko njega su se okupljali najznačajniji umetnici, pesnici, književnici, mislioci i sineasti, od Danila Kiša, Mirka Kovača, Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Bože Vukadinovića, Zorana Gluščevića, Zorana Mišića, Živojina Pavlovića do Mihajla Đokovića Tikala, Radovana Hiršla i Titka Čaće kao podmladka Mediale. Veoma je uticao i na nešto mlađu generaciju „nove figuracije“, umetnike poput Drag oša Kalajića, Radomira Reljića, Dušana Otaševića i Branka Miljuša.
Bio je oženjen sa najvažnijom hrvatskom posleratnom književnicom Marijom Čudinom koju je voleo i živopisao kao renesansnu princezu. Kasnije je bio u braku sa Anom Čolak Antić, istoričarkom umetnosti i kustosom Galerije „Grafički kolektiv“, gde je sve započelo. Svoj životni put, umetnost i teoriju, označio je kao sistem prolaska od Grada, preko Đubrišta do Zamka. Postavio je svoju misao o integralnoj slici u eshatološki poredak pakla, čistilišta i raja, razvivši ideju Centra, koji je označavao simbolom nazvanim Cadis, uporedo se baveći onim što su on i Glavurtić definisali kao magija ekstrema i jedinstvo suprotnosti. Bio je zapravo jedan od poslednjih proroka. U sirotinjskom socijalističkom Beogradu pedesetih, najavio je buduću planetarnu civilizaciju Đubrišta pa je čak predvideo i kosmičko đubrište. U skladu sa tim umetnost je za njega bila arheologija, polje beskrajnih mogućnosti, magijske i religijske prakse. Tek sada nemački teoretičari društva dolaze na slične ideje kao što je Miro Glavurtić među prvima u dvadesetom veku pisao o inverznim i okultnim osnovama moderne umetnosti, o čemu odnedavno izlaze stručna izdanja. Delo i misao Leonida Šejke su neiscrpni rudnik, zlatni majdan za buduće generacije što su još kasnih šezdesetih spoznali na njegovim izložbama Meret Openhajm i likovni kritičari Berna, Minhena, Ciriha i Bazela.
Posle četrdeset godina na Šejkinim izložbama susreću se razne generacije, posećuju ih deca, vojnici, sveštenici, teolozi, slikari i najavangardniji umetnici jer iz njegovog dela ističe likovno miro. Svojom etikom i estetikom na obzoru novog eona ono se ukazuje kao vanvremensko i sakralno na sasvim drugačiji način od crkvenog jer „vrh sadašnjeg postaje signal budućeg“, kako kaže apokaliptičar i integrator Leonid Šejka.
извор: видтеи више