„Mogućnost da roman pripoveda o ratu a da ne bude nacionalna, herojska ili državotvorna epopeja,…

Novo izdanje romana „Dan šesti“ Rastka Petrovića. –Корице новог издања романа "Дан шести"

Корице новог издања романа „Дан шести“

U ranoj mladosti kao 17-godišnjak Rastko Petrović se sa srpskom vojskom i narodom novembra i decembra 1915. povlačio preko Kosova, Crne Gore i Albanije, što će ostaviti trajan trag u njegovom životu i stvaralaštvu. Roman o strahotama ratne golgote „Dan šesti“ završio je tridesetih godina, ali se sticajem okolnosti pojavio tek 1961, dvanaest godina posle piščeve smrti. Delo, međutim, nikada nije zaživelo punim životom što svedoči i činjenica da je u međuvremenu, kao samostalno izdanje, objavljeno još samo jedanput, i ovih dana kod „Platoa“. Roman je Rastko krajem 1935, neposredno pred odlazak u diplomatsku službu u Čikagu, predavao izdavaču Geci Konu ali ga je ovaj, posle konsultacija sa Slobodanom Jovanovićem, odbio zbog, kako je o tome svedočio Marko Ristić, „odviše mračnog i za srpsku vojsku, tobože nezgodnog prikazivanja albanske tragedije“. – Mogućnost da roman pripoveda o ratu a da ne bude nacionalna, herojska ili državotvorna epopeja, ostala je i u Rastkovo kao i u današnje vreme suviše smela, zapravo avangardna misao – rekao je na jučerašnjoj promociji dr Predrag Petrović. – Odnos prema istoriji u prvom delu „Dana šestog“ ne zasniva se na umetničkom transponovanju faktografske građe, nego na pripovedačkoj artikulaciji dubine ratne tragedije koja nadilazi istorijsko i postaje kataklizmičko, mitsko dešavanje. Poetički samosvesno lišen nacionalnog i patriotskog tona, roman je uspostavljen na iskustvu avangardne umetnosti Džemsa Džojsa, Virdžinije Vulf i Oldosa Hakslija. Nacionalnu tragediju albanske golgote pisac vidi kao apokalipsu civilizacijskih i kosmičkih razmera. POLITIKA NE ZNA ZA SUZE Predrag Petrović je ukazao i na značaj i aktuelnost drugog dela romana koji se događa u Americi i u kome pisac postavlja pitanje dehumanizacije čoveka u kapitalističkom društvu. Svojim prijateljima Milanu Dedincu i Marku Ristiću Rastko je pisao iz emigracije, izražavajući veliki strah da se vrati u zemlju, ali su oni na to ostali gluvi. Ristić je čak napisao da „politika ne zna za suze“. Kada im je, međutim, zahvaljujući jednom francuskom diplomati, rukopis „Dana šestog“ došao u ruke i Dedinac i Ristić su izrekli visoke ocene o romanu. Te pohvale su, prema rečima Petrovića, stigle sa velikim zakašnjenjem a „Dan šesti“ je, što se i danas nedovoljno ističe, ostao naš najbolji roman o Prvom svetskom ratu koji je tragičnim dešavanjima nacionalne istorije dao svevremeni smisao. „Dan šesti“ Rastka Petrovića | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements

Витез, чувар манастира Грачанице , Милић од Мачве

Ту сам на планети, али неухватљив. Појавићу се опет кроз два века, поручивао је уметник чије ће слике вечерас бити представљене у галерији „Хексалаб”

„Посвета праху Леонида Шејке”

Поводом обележавања 80 година од рођења сликара Милића Станковића (1934–2000) познатијег као Милић од Мачве, изложбу његових дела отвориће вечерас у 19.30 часова Никола Кусовац у галерији „Хексалаб” (Његошева 5) у Београду.

Овом приликом биће представљено више од 30 Милићевих слика које више од две деценије нису излагане у престоници, а чине срж уметниковог опуса од неколико хиљада радова.

„Посвета праху Леонида Шејке”, „Инвазија”, „Последице митског праузрока”, „Зигурат универзалис”, „Атоски вртови” су прилика да се да још једна оцена делима овог сликара поетске фантастике, како се наводи у саопштењу галерије.

Аутор текста у каталогу је Дејан Ђорић, а пројекат је реализован у сарадњи породице уметника и Завода за лабораторијску дијагностику ,,Хексалаб”.

О томе ко је био Милић од Мачве говоре његове слике,  потом аутобиографско дело „Повесница Милића од Мачве” у три књиге, више збирки поезије, бројни текстови које је написао као полемичар националистичког опредељења.

У време рата деведесетих година у некадашњој Југославији боравио је у кризним подручјима. Иступао је у јавности као заступник српске аутохтонистичке школе која сматра да су Срби, Словени и Индоевропљани аутохтони на Балкану од праисторије. Његово сликарство било је, како кажу критичари, усмерено ка реанимацији националних митова.

Градом је шетао са великим плаштом, набораном беретком и владичанским штапом, приређивао је хепенинге, бројне изложбе у земљи и свету.

Његова велика ретроспектива „Од Лепенског вира до српске веданте” имала је тродневно отварање у Народном музеју у Београду (1991), а била је прва такве врсте коју је ова установа приредила живом уметнику. Трајала је три месеца и обухватила 605 Милићевих дела, а сликар је тада на отварању, одевен на препознатљив начин, о себи рекао:

„Ја сам онај српски и варварски геније Милић од Мачве! Костур Радованов, унук Пантелијин и потомак свих осталих мачванских, црногорских и личанских предака. По оцу Радовану из Паштровића, а по мајци Десанки са Зрмање. Онај који повремено устаје из гроба и пркоси математици! Родоначелник србијанских вампира крајпуташа. Сликар неба и земље. Милић Ледени! Хелиоцентрични! Први витез од Мачве!”

А у витеза, чувара манастира Грачанице промовисао га је и тадашњи патријарх српски господин Герман на Видовдан 1989. године.

„Ту сам на планети, али неухватљив. Појавићу се опет кроз два века…”, поручио је Милић од Мачве.
Рођен у Белотићу 1934. Академију ликовних уметности је завршио 1959, а годину дана раније приредио је прву самосталну изложбу.

Припадао је уметничкој групи Медиала. Његовим сликарским почецима, како су истицали критичари, припадају његова најбоља остварења, када је настао и чувени циклус „Бабини укови”, а сликом „Енформелисти, појешћу вас за доручак” најавио је бескомпромисност свог деловања.
Милић од Мачве сахрањен је у Алеји великана.

Никола Кусовац наглашава да без обзира на очите мане и оправдане приговоре Милић од Мачве остаје у српском сликарству друге половине 20. века личност чија се дела и утицаји неће моћи оспорити.

Биљана Лијескић
објављено: у Политици 22/10/2014

LOŽA BALTAZAR I MEDIALA (Šejka)

….LOŽA BALTAZAR I MEDIALA
Ranih pedesetih u Beograd dolaze drugi veliki umovi i kreativci medialne škole, Miro Glavurtić, Dado Đurić, Uroš Tošković, Ljuba Popović, Milovan Vidak, Dragan Lubarda i Ljubodrag Janković Jale. Druženja Šejke, Siniše Vukovića, Dada i Toškovića datiraju još od 1952. godine, kada se formiralo jezgro grupe koje će prerasti u mističnu ložu Baltazar, a potom 1958. godine sa Oljom Ivanjicki i Vladanom Radovanovićem u grupu Mediala. Ona predstavlja najsnažnije duhovno i metafizičko uporište prevladavanja opasnosti, haosa i destrukcije (post)moderne. Osnovi Mediale su na dubljim temeljima od likovnih, stremi ka višim ciljevima pa su i dometi dalekosežniji. Postavljena je dragocena i jedinstvena duhovna vertikala sa korenom u alhemiji i magiji, a ishodištem u hrišćanskom misticizmu. Dolores Čaće, crna muza Mediale, supruga Ilije Savića, okultnog vladara grupe, čoveka iz senke i najbližeg Šejkinog prijatelja se zapitala odakle je usred banalnog poratnog miljea Beograda Mediala iščupala takva žilu. Pojavila se veličanstvena umetnost, restauracija vrednosti u vreme sveopšteg demonskog pada, kriterijum naspram nihilizma. Pogled je bio uprt u budućnost i kao da je iz nje došla ozarenost. Peđa Ristić, Miro Glavurtić, Dragoš Kalajić i Dragan Mojović su Beograd smatrali za centar sveta. Ovde su začete neuporedive intuicije preporoda, obnove, jedinstva umetnosti i duhovnosti. Mediala je sa podjednakim samopouzdanjem odbacila zapadni i istočni model kulture.

PRVI MEĐU JEDNAKIMA
Leonid Šejka je u tom jezgru bio srž i stožer, neosporni vođa grupe, prvi među jednakima. Zračio je metafizički, posvećen u crnu magiju koliko i u slatko pravoslavlje, intelektualno, kao superiorni mislilac i teoretičar, moralno i etički, kao čovek vere. Oko njega su se okupljali najznačajniji umetnici, pesnici, književnici, mislioci i sineasti, od Danila Kiša, Mirka Kovača, Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Bože Vukadinovića, Zorana Gluščevića, Zorana Mišića, Živojina Pavlovića do Mihajla Đokovića Tikala, Radovana Hiršla i Titka Čaće kao podmladka Mediale. Veoma je uticao i na nešto mlađu generaciju „nove figuracije“, umetnike poput Drag oša Kalajića, Radomira Reljića, Dušana Otaševića i Branka Miljuša.
Bio je oženjen sa najvažnijom hrvatskom posleratnom književnicom Marijom Čudinom koju je voleo i živopisao kao renesansnu princezu. Kasnije je bio u braku sa Anom Čolak Antić, istoričarkom umetnosti i kustosom Galerije „Grafički kolektiv“, gde je sve započelo. Svoj životni put, umetnost i teoriju, označio je kao sistem prolaska od Grada, preko Đubrišta do Zamka. Postavio je svoju misao o integralnoj slici u eshatološki poredak pakla, čistilišta i raja, razvivši ideju Centra, koji je označavao simbolom nazvanim Cadis, uporedo se baveći onim što su on i Glavurtić definisali kao magija ekstrema i jedinstvo suprotnosti. Bio je zapravo jedan od poslednjih proroka. U sirotinjskom socijalističkom Beogradu pedesetih, najavio je buduću planetarnu civilizaciju Đubrišta pa je čak predvideo i kosmičko đubrište. U skladu sa tim umetnost je za njega bila arheologija, polje beskrajnih mogućnosti, magijske i religijske prakse. Tek sada nemački teoretičari društva dolaze na slične ideje kao što je Miro Glavurtić među prvima u dvadesetom veku pisao o inverznim i okultnim osnovama moderne umetnosti, o čemu odnedavno izlaze stručna izdanja. Delo i misao Leonida Šejke su neiscrpni rudnik, zlatni majdan za buduće generacije što su još kasnih šezdesetih spoznali na njegovim izložbama Meret Openhajm i likovni kritičari Berna, Minhena, Ciriha i Bazela.
Posle četrdeset godina na Šejkinim izložbama susreću se razne generacije, posećuju ih deca, vojnici, sveštenici, teolozi, slikari i najavangardniji umetnici jer iz njegovog dela ističe likovno miro. Svojom etikom i estetikom na obzoru novog eona ono se ukazuje kao vanvremensko i sakralno na sasvim drugačiji način od crkvenog jer „vrh sadašnjeg postaje signal budućeg“, kako kaže apokaliptičar i integrator Leonid Šejka.
извор: видтеи више

ОН / Радивој Шајтинац

Слика са села (Звижд, јул 2014, предвечерје - снимак Иван Шишман)

Слика са села (Звижд, јул 2014, предвечерје – снимак Иван Шишман)

Он има своју читку нечиткост
И она му живот значи
Има своје удружење
Свој часопис,своју редакцију
Своје издаваштво
Своје фестивале
Своје конкурсе
Своје жирије
Своје награђене
Своје подмирене сенке
Своје награђиваче

Своје преводиоце
Своје чуваре
своје растројене двојнике
своје жртве
своје дужнике

своју завичајну колибу
свој кварт у велеграду
распоред у антологији
дежурство у вечности
мале дилеме
велике планове
наравно
има и име и презиме
за сваки случај
== из рукописа

PRONAĐEN DOKAZ DA BOG POSTOJI

U DNK zapisu naučnici su otkrili poruku koja može da se dekodira pomoću aramejskog jezika, kojim je govorio Isus Hrist!!

Dok su istraživali zapise iz sekvenci DNK u ljudskom genomu poznatom kao „džank DNK“ (zbog nedostatka poznate uloge), naučnici Instituta za tehnologiju Vajominga (WIT) došli su do spoznaje koja je naučni i ostali svet ostavila bez reči: lingvistički stručnjaci identifikovali su informaciju u formi staroaramejskog „Na prvo svitanje zore, Bog stvori zemlju i nebo.“

Naučnici kažu da su u nizovima DNK videli rupe koje malo podsećaju na kodiranje za biološku funkciju i nose sličnost s uzorcima ljudskog jezika. Zato su angažovali profesore sa Univerziteta „Bob Džouns“, poznate po izuzetno strogim kriterijuma. Dali su im dekodirane segmente DNA da ih prevedu, piše Dnevno.hr.

Pronađen je kodni jezik koji koristi nizove od dvadeset osam nezavisnih vrednosti, nađen u rasponu učestalosti poznatih pisama. Nizovi nezavisno povezanih vrednosti odraz su strukture sastava reči u ljudskim jezicima.

Jezična i filolološka ekipa na „Bobu Džonsu“ započela je opsežno poređivanje pisma pronađena u „džank DNK“ s katalogom svakog ljudskog jezika čije je postojanje zabeleženo. Želeli su da nađu slične višejezične teme kako bi mogli da počnu da oblikuju prevode poruka koje leže skrivene u DNK.

Profesori su bili potreseni kada su otkrili da zaista postoji jedan jezik pomoću kojeg se direktno može prevesti sekvencijalna DNK.

Aramejski.

Jezik u „džank DNK“, koji su naučnici godinama odbacivali kao beskoristan, potpuno je identičan sa antičkim aramejskim. A kad su počeli da prevode, lingvisti su otkrili su da su delovi poruke gotovo prepisani iz Biblije. Ubrzho su locirali citate.

Na ljudskom genu PYGB postoji jezički sled koji se prevodi kao „Na prvom počinku dana, Bog, stvori nebo i zemlju.“ Ovo je u zapanjujućoj sličnosti s prvim stihom Knjige Postanja: „U početku Bog stvori nebo i zemlju.“

Gen Bmp3 ima retrotransposon sled koji se prevodi u 19. stihu šeste glave Prve poslanice Korinćanima apostola Pavla: „Zar ne znate da je vaše telo crkva Duha Svetoga, koji je u vama, koga ste primili od Boga? Niste sami“.

To se ponavlja iznova i iznova tokom celog niza ljudskog DNK: ugrađen ekvivalentni genetski kod drevnog Aramejca koji izgleda kao da se prevodi kao Božja reč svom narodu.

Metju Bulder, glavni lingvista za projekat i profesor primenjene nauke stvaranja na Unverzitetu „Bob Džons“ izjavio je:

„Što se tiče dokaza – on je tu. Ovo je, po mom mišljenju, neporecivo. Sama reč Božja, elegantno utkana u naša tela i duše, jasna je kao dan. A lepota ovoga – da je Bog utkao reči istine u naša bića – pokazuje svoju ljubav i čudesa.“

Naučinici na Institutu za tehnologiju iz Vajominga sad čekaju replikaciju svojih istraživanja i vađenje sekvenciranja „džank“ DNK, kao i da nezavisni izvori verifikuju prevod na aramejski. Tada će započeti proces potpune revizije dosadašnjeg istraživanja i objaviće sva istraživanja i otkrića do danas.

(Kurir)

NAUČNICI DOŽIVELI ŠOK: PRONAĐEN DOKAZ DA BOG POSTOJI.

MISTERIJA DREVNIH DISKOVA SA BAYAN KARA ULA- PISMO I ZVUČNI ZAPISI STARI 12.000 GODINA!- VIDEO

Pred samo izbijanje Drugog svetskog rata, 1938. godine, kineski arheolozi otkopali su, u jednoj teško pristupačnoj pećini, ostatke malih skeleta
Pored njih nađeni su i kameni diskovi sa nerazumljivim zapisima.

Tek 1962. godine istraživači su uspeli da ih dešifruju i pročitaju zapanjujuću priču o vanzemaljskim posetiocima, koji su preživeli pad i razbijanje njihove letelice, pre 12.000 godina. Nesreća se dogodila u oblasti planinskog lanca Bajan Kara Ula. Te vesti o zagonetnom otkriću zapadni mediji su tada tretirali kao ‘komunističku propagandu, kojoj ne treba verovati ni reč’. Međutim, Nemac Hartvig Hausdorf boraveći i istraživajući u Kini, imao je sasvim drugu priču.

On tvrdi da misteriozni kameni diskovi zaista postoje i da očigledno ukazuju na to da su predstavnici neke daleke vanzemaljske rase nekada davno posetili planinsko područje Bajan Kara Ula. Ono se proteže duž kinesko – tibetanske granice i puno je mrežasto povezanih pećina.

U vreme kada počinje ova priča, grupa arheologa pronašla je u jednoj od tih pećina precizno uređene grobove neke vrlo neobične rase. Prema skeletima, tela su im bila kratka, a lobanje neproporcionalno velike. U početku su naučnici mislili da su te pećine bile obitavalište majmuna, ali vođa ekspedicije, profesor, Či Putei, odbacio je takvu mogućnost, jer nikad nije čuo da majmuni sahranjuju mrtve.

DOŠLI IZ OBLAKA

Prilikom vađenja kostiju neidentifikovanih bića, jedan arheolog našao je na dnu groba kameni disk. Jedna kružna rupa u sredini i jedan žleb koji spiralno ide ka unutra ili ka van, zavisno kako se gleda, bile su jedine uočljive karakteristike. Jesu li naišli možda na CD disk kamenog doba?
Detaljnije ispitivanje pokazalo je da u žlebu postoji puno raznih ureza, odnosno znakova.

Arheolozi su zaključili da je je svaki disk u stvari, jedna knjiga za koju niko nema rečnik da bi je preveo. Svi pronađeni diskovi, zajedno sa drugim nalazima iz pećine sa tog područja, čuvani su u Pekingu. Sledećih dvadesetak godina stručnjaci su pokušavali da dešifruju zapise sa kamenih diskova.

Najzad, 1962. godine, profesor Cum Um Nui uspeo je da odgonetne tajanstvenu poruku. O svom ‘prevodu’ izvestio je samo uži krug prijatelja i kolega, jer mu je Pekinška akademija za preistoriju zabranila da o otkriću informiše javnost. Dve godine posle zabrane, profesoru Cum Um Nuiju i četvorici njegovih kolega dozvoljeno je da objave zaključke njihovog rada. Istraživanje su nazvali: ‘Opšti zapis koji govori o kosmičkoj letelici koja se, kako piše na diskovima, spustila na Zemlju pre 12 hiljada godina’.

Ti diskovi, od kojih su 716 izvađeni iz jedne pećine, govore o stanovnicima jednog drugog sveta u planinama Bajan Kara Ula. U tim pećinama živelo je pleme Han. U jednom delu dešifrovanog teksta kaže se da su ‘Dropi izašli iz oblaka u svojim vazduhoplovima’, a onda su se razbili o planinu. Preživela bića izazvala su paniku među pripadnicima plemana Han. Žene, deca i starci su se posakrivali, a ratnici su počeli da progone i ubijaju ‘uljeze iz oblaka’.

Kada su, najzad, pripadnici plemena Han shvatili znakovni jezik Dropa, zaključili su da su ovi, u stvari, veoma miroljubivi. Tada im je bilo žao što su Dropi doživeli nesreću i što ne mogu izgraditi novi kosmički brod za povratak na matičnu planetu.. Mnoge kolege profesora Cum Um Nuija bile su skeptične, pa čak i podsmešljive prema njegovom ‘prevodu’ zapisa sa diskova, pa je on prešao u Japan, gde je uskoro i umro.

Od otkrića Bajan Kara Ula diskova, arheolozi su bili mnogo više zainteresovani za istoriju tog područja. Priča, bar onako kako ju je preveo profesor Cum Um Nuji, izgledala je sve realnija. I legende koje su kružile, naročito ona o niskim, mršavim žutim ljudima koji ‘su došli sa oblaka pre mnogo vremena’, ako da su potvrđivale profesorovo otkriće.

Procenjuje se da kameni diskovi i ostali sadržaji iz pećina potiču iz perioda oko 10 hiljada godina pre Hrista. Zidovi pećine bili su oslikani izlaskom Sunca, Meseca i Zemljom, a sve to je bilo povezano isprekidanim linijama. Što je najneverovatnije, pećine Bajan Kara Ula bile su i dalje nastanjene plemenima Had i Dropa. Ovi drugi bili su vrlo čudni, visoki jedva oko 1.3 metra, a nisu bili ni Kinezi ni Tibetanci.

VIBRIRAJU I ZUJE

Izveštaj o dešifrovanju zapisa sa kamenih diskova iz pećine sa planina Bajan Kara Ula, objavljen 1964. zainteresovao je mnoge pojedince i organizacije. Naučnici u tadašnjem Sovjetskom Savezu, zatražili su od Kine kamene diskove da bi izvršili njihovu hemijsku analizu. Kinezi su im izašli u susret, a iznenađenje je bilo veliko, jer je utvrđeno da kameni diskovi sadrže visok procenat kobalta i još nekih metala. Dr Vječeslav Zajcev napravio je i jedan eksperiment. Stavljao je kamene diskove na jednu specijalnu mašinu sličnu gramofonu.

Kada bi se diskovi zavrteli, počeli bi ‘vibrirati’ ili ‘zujati’ kao da neki elektricitet prolazi kroz njih u određenom ritmu. Utisak jednog drugog naučnika bio je ‘kao da se zatvara ili stvara deo električnog kruga’. Nakon ispitivanja kameni diskovi su vraćeni u Kinu. Za vreme takozvane Kulturne revolucije, šesdesetih godina, prestaje svako interesovanje za njih i za zapise o njima.

Austrijski inženjer Ernst Vagerer uspeo je 1974. godine da fotografiše dva kamena diska iz Bajan Kara Ula u Banpo muzeju, u Ksijanu. Nemac Hartvig Hausdorf je u martu 1994. zajedno sa Peterom Krausom otišao u Kinu. Hausdorf je kasnije ispričao: ‘U Ksianu smo posetili Banpo muzej, tragajući za diskovima koje je Vegerer fotografisao dve decenije ranije. Ali naš optimizam nije bio nagrađen. Nigde nismo mogli naći ni traga kamenim diskovima. Upitali smo o tome naše vodiče i profesora Vanga Zhijuna, direktora Muzeja.

Bayan Kara Ula

U početku su negirali postojanje diskova, ali kada smo im pokazali fotografije Zhijun je priznao da je jedan od njegovih prethodnika zaista dao Vegereru dozvolu da fotografiše kamene diskove i da, znači, oni postoje ili su postojali. Direktor koji je tada dao dozvolu za fotografisanje, ubrzo je podneo ostavku i od tada mu se gubi svaki trag.

Zatim nam je direktro Zhijun pokazao jednu knjigu o arheologiji u kojoj su se mogle videti fotografije diskova. Posle toga odveo nas je na mesto gde su muzejski artefakti bili čišćeni i katalogizirani. Na jednoj stolici stajala je uvećana kopija kamenog diska. Direktor Zhijun je rekao kako je pre nekoliko godina stiglo naređenje od pretpostavljenih da se svi tragovi o diskovima moraju izbrisati i da se ta priča proglasi za veliku laž’.

PRIČA DOKTORA EVANSA

Peter Krasa i Hartvig Hausdorf naišli su takođe na priču jednog Engleza. Doktor Karil Robin Evans putovao je u Kinu 1947. godine. Pre polaska na put, profesor Loladorf mu je pokazao jedan kameni disk za koji je verovao da je nađen u Severnoj Indiji. Taj disk je izgleda pripadao plemenu Dzopa (ne Dropa sa početka teksta), koji ga je koristio u verskim ceremonijama. Kameni disk imao je poluprečnik od 12 i debljinu pet centimetara.
Profesor Loladorf stavio je taj disk na vagu, a nju je povezao sa pisaćom mašinom.

Primećeno je kako je kameni disk, u periodu od tri i po sata, očigledno gubio i dobijao na težini. Posle jednog dana ova promena u težini stvarala je jednu štampanu liniju na papiru u pisaćoj mašini. Ta promena u težini dopuštala je pisaćoj mašini da štampa, ostavljajući znake na papiru. Kameni diskovi su mogli na neki način da kucaju! Kako je mogao kameni disk gubiti na težini? Robin – Evansov izveštaj o ovom događaju pisan je te 1974. godine, ali je objavljen tek 1978., četiri godine posle njegove smrti.

Dr Evans i Dalaj Lama

Posle susreta sa profesorom Loladorfom, dr Robin Evans krenuo je prema planinama Kine, u traganje za plemenom Dzopa. Najpre je prošao kroz Lasu na Tibetu, gde ga je primio 14. dalaj lama, tada dvanaetogodišnjak. Zatim je sa tibetanskim nosačima krenuo put tibetanskih planina. Jednog dana nosače je uhvatio paničan strah. Pejsaž je imao zastrašujući izgled i nosači su hteli da se vrate kućama. Njihov strah ilustruje koliko je područje Bajan Kara Ula bilo misteriozno i neistraženo.

Ipak, dr Robin Evans uspeo je nekako da stigne do plemena Dzopa i zadobije njihovo poverenje. Dobio je i instruktora koji ga je učio osnovama jezika Dzopa. Zatim mu je Lurgan – La, verski vođa Dzopa, ispričao istoriju plemena. On je tvrdio da je njihova zavičajna planeta u Sirijusovom sistemu (Sirijus je najsjajnija zvezda na nebu, udaljena oko osam miliona svetlosnih godina od Zemlje).

I neka druga plemena, na primer, Dogoni sa Malija, tvrde da potiču od bića iz Sirijusovog sistema.

Dzopa

MISTERIJA DREVNIH DISKOVA SA BAYAN KARA ULA- PISMO I ZVUČNI ZAPISI STARI 12.000 GODINA!- VIDEO
Objavljeno: 26. jun 2014. u 21:12 /
17
Pred samo izbijanje Drugog svetskog rata, 1938. godine, kineski arheolozi otkopali su, u jednoj teško pristupačnoj pećini, ostatke malih skeleta
Pored njih nađeni su i kameni diskovi sa nerazumljivim zapisima.

(Web-tribune.com, Conopljanews)

=== videti: http://youtu.be/8iCIMeRRoN0

MISTERIJA DREVNIH DISKOVA SA BAYAN KARA ULA- PISMO I ZVUČNI ZAPISI STARI 12.000 GODINA!- VIDEO.

Влашка магија

Крај бивше јаруге, Мишљеновац, мај 2014

Крај бивше јаруге, Мишљеновац, мај 2014

(Против мађија)
18
Мађије од петка,
мађије од суботе,
мађије од недеље,
мађије од понедељка,
мађије од уторка,
мађије од среде,
мађије од четвртка –
седам дана у недељи,
седам се ухватише за руке,
јер ја их избодох,
са девет вретена,
са девет игала,
и од омађијаног их отерах,
у црном мору их подавих,
растурих у морској пени,
омађијан оста сјајан као месечина,
ко звезда на небу,
ко роса на земљи,
ко босиљак у градини.
Како се отреса босиљак од росе и семена,
тако нека се отресе омађијани од мађија.
Лек и Света Дјева Марија
од мојих уста нека му буде.
Света Марија излечитељка,
ја одмађијавам.

19
(Велико враћање)

Оне су враћале са једном,
ја враћам са две,
оне враћају са две,
ја враћам са три,
оне враћају са три,
ја враћам са четири,
оне враћају са четири,
ја враћам са пет,
оне враћају са пет,
ја враћам са шест,
оне враћају са шест,
ја враћам са седам,
оне враћају са седам,
ја враћам са осам,
оне враћају са осам,
ја враћам са девет,
са обадве руке.
Од пресахле баре,
нико не може да ме надјача.

20
Крст на столу,
крст у кући,
крст у четири ћошка куће,
са вратима отвореним .
Није кућа, већ колиба
– ко у њој седи?
Седи Јован и Јовањдан,
а од посла шта раде?
Болеснога они дворе,
чуваше га , дворише га,
од сад до вечери,
од вечери до поноћи,
од поноћи до зоре,
од зоре до првих петлова,
од петлова до поднева,
од поднева до заласка,
од заласка па до навек.
Чуваше га, дворише га,
од ала и алетина,
од вампира и вампирчина,
од шумске мајке,
од шумског оца,
од мајке забрана,
од оца забрана,
од водене мајке,
од воденог оца,
чуваше га,
пазише га,
и све але од њега
у планину отераше,
а он излечен остаде.

21
Српе мали, велики господине,
као што знаш да будеш дању жњелац,
ноћу буди чувар,
да чуваш моје дете
од ала и аждаха,
од лептира и лептирица,
од Шумске мајке,
од Шумског оца.
Седи Јован и стражари,
од предвече
до поноћи,
од поноћи
до првих петлова,
од првих петлова
фо праскозорја,
од праскозорја
до ручка,
од ручка
до поднева,
од поднева
до вечери –
мом детету
лек некÄ буде!
јер је седео и чувао га,
и све але одагнао,
и оно сјајно оста
као роса на падини,
ко босиљак
у градини.

исто место, мај 2014

исто место, мај 2014

====Извор: Александар Лукић, МИТАРЕЊЕ ЧУДОВИШТА…. – ЦД издање Сабраних радова Александра Лукића, може се набавити само од „Заветина“!